Политика, 1. 8. 2019, Живот Срба римокатолика у Дубровнику у књизи о Мати Грацићу

Госпар Мато Грацић Фото: Тамо далеко

„Срби католици су ретко добијали признања од Србије, мада су због српства све жртвовали почев од високих функција у аустроуграској администрацији, властелинских и сталешких повластица, развијених и уносних трговачких послова, па и живота. Ризиковали су и хапшења и прогоне”, каже Предраг Савић

Адвокат Предраг Савић и историчар Саша Недељковић написали су књигу „Госпар Мато Грацић: Настанак и нестанак Срба римокатолика у Дубровнику”, коју је објавила „Народна просвета”, у којој кроз биографију адвоката др Грацића, прате судбину Срба католичке вере у 19. и првој половини 20. века.

Књига, коју др Савић за сада промовише по градовима Херцеговине и ускоро ће у Дубровнику, описује научно-популарно, за оне који се не баве историјом, судбину Срба у Дубровнику и подручју које је од давнине припадало Дубровачкој Републици.

Повод да се напише ова књига је одлука Вишег суда у Београду 23. новембра 2015. године да донесе решење којим се рехабилитује адвокат Мате Грацић, рођен 1865. и преминуо у Дубровнику 1944, коме је 1947. због „деловања као народног непријатеља” Први срески суд за Београд конфисковао сву имовину.

У решењу Вишег суда из 2015. којим је рехабилитован, утврђено је да су одлуке из 1947. ништавне, а трагом тог решења откривене су мало познате чињенице о којима делом сведочи ова књига.

Из књиге сазнајемо да је др Грацић био Србин католик и да је био вођа и главни финасијер покрета Срба католика и њихових спортских, културно-уметничких и политичких организација у 19. веку и првој половини 20. века.

У књизи је наведено да је о прогону унука др Грацића, угледног дубровачког адвоката Миљенка Рељића, коме је Матова ћерка Сунчица била мајка, такође Србина католика, расправљано и пред Хашким судом и управо тај прогнани унук, који сада живи са женом и двоје деце у Аустралији, покренуо је поступак рехабилитације свог деде.

Савић је указао да постојање Срба римокатолика минимизирају и покушавају да оспоре многи и међу Србима, који заступају став да Срби католици нису могли да буду Срби, јер нису православне вере.

Цела књига прати деловање др Мате, крштеног Матије, од доласка са студија права у Бечу па до смрти и из ње се види да је „готово цео живот посветио јачању српско-католичког покрета у Дубровнику, у то време респектабилног културног и политичког покрета са препознатљивим националним, културним утемељењима и изузетне интелектуалне снаге”.

Савић је у разговору за Танјуг констатовао да је случај др Грацића метафора помало заборављених, снажних, често драматичних и трагичних судбина римокатоличких Срба из Дубровника, „који су платили високу цену своје љубави према српству”.

У разговору са Савићем смо сазнали да је било Срба у Дубровнику који су делимично аутохтоно становништво, а један део био је православне вере, па је услед агресивне католичке кампање, којој је посебно било изложено дубровачко залеђе и цела Босна и Херцеговина, примило католичанство.

Каже да је познато да је у Дубровнику дуго вредело правило да становници морају бити римокатоличке вере.

Посебно су интересантне опсервације Николе Милованчева, историчара из Љубљане, који подсећа да су у Приморју Срби живели и у време Немањића, да су били и на хрватским острвима, а да су Немањићи били владари Боке и дубровачког залеђа.

Он посебно апострофира чињеницу да се 20-тих година прошлог века један део становништва острва Виса вратио прадедовској православној вери и чак саградио православну цркву, која је срушена средином шездесетих година 20. века на инсистирање Јосипа Броза Тита

На питање како се Грацић тако обогатио, Савић наводи да је наследио велике поседе земље на Мљету, његов стриц је био бродовласник у Трсту, па је и то наследио Матија, који је купио две трећине Лапада и најмање девет стамбених зграда.

Зарађивао и од продаје и издавања некретнина, као акционар паробродских прекоокеанских пловидби, али и као банкарски ревизор.

Понешто зараде доносиле су Српска дубровачка штампарија и српска гласила „Дубровник” и „Срђ”, којима је био издавач. Био је сувласник Термотерапије, бање у околини Дубровника. Зачетник је здравственог туризма у Хрватској, а допринео је увођењу трамваја у Дубровнику.

Много новца доносила је и Електронска индустрија „Сигнал” из Београда, у којој је био већински власник са сином Срђом. У Београду је имао неколико вишеспратница. Са сестром Маријом био један од водећих акционара Српске банке у Загребу. Знао је да прави паре! Пратио је модерне технологије и банкарско-берзанске актуелности, наводи Савић.

Занимљив је податак који је изнео Савић да је владика Николај Велимировић у својој књизи „Успомене из Боке” виђао Србе римокатолике у православним црквама и манастирима, за певницама и за велике православне празнике у православним храмовима.

Мислим, истакао је Савић, да Срби римокатолици нису организовали прославе српских верских празника, али су се трудили да присуствују њиховом обележавању у Боки и Србији.

„Срби католици су ретко добијали признања од Србије, мада су због српства све жртвовали почев од високих функција у аустроуграској администрацији, властелинских и сталешких повластица, развијених и уносних трговачких послова, па и живота. Ризиковали су и хапшења и прогоне”, каже Савић.

Наводи да су од последица тортуре у дубровачком затвору због покушаја објављивања песме „Бокешка ноћ” Уроша Тројановића, умрли млади песник Тројановић, штампар Антун Пасарић и уредник „Срђа” Антун Фабрис.

„Поједини Срби римокатолици добијали су високе државне функције у Србији, попут Матије Бана и Мелка Чингрије, који је био гувернер Народне банке Југославије, и они су били замајци развоја и врхунски кадрови који су много више дали Србији него што су добили. Доста Срба римокатолика као Милан Решетар, Петар Колендић, постали су редовни или дописни чланови САНУ”, одговара Савић на питање односа Срба католика са матицом.

На питање шта је у Дубровнику остало од Срба католика, Савић је казао да „тамо делује Српско национално вијеће Дубровника на челу са др Милорадом Вукановићем, да имају око 500 чланова у целој дубровачко-неретванској жупанији, али да преовлађују Срби православне вере”.

Наводи да професор Вукановић издаје часопис „Пому” као гласило Вијећа. Прве бројеве „Поме” направио је као гимнизијалац 1902. године Петар Колендић, који због тога кажњаван од стране школске управе.

Када је реч о реституцији иметка породице Грацић након рехабилитације, јер он осим унука који има двоје деце нема више родбине, Савић, као њихов адвокат, казао је да се при Агенцији за реституцију води поступак за поврћај две стамбене зграде у Београду и власништва над фабриком „Сигнал” и да, највероватније, следује обештећење у виду државних обвезница.

Од историчара Недељковића, који је из архивске грађе проучавао положај Срба католика у дубровачком друштву, добили смо одговор да су „Срби Римокатолици били и представници племства, земљопоседници и из добро ситуираних и пребогатих породица”.

„Међу њима није било сиротиње. Они су били најугледнији и најобразованији људи у Дубровнику и на Приморју. Међу њима је било више десетина доктора наука, више десетина правника, судија, адвоката… Многи од њих су били писци, новинари, историчари и филолозофи. У сваком случају, у питању су најспособнији људи тога доба, који су могли да обављају било који посао у аустроугарској монархији и широм Европе”, навео је Недељковић, преноси Танјуг.

Зато су Срби римокатолици, како каже, били председници судова, гувернери банака, директори поморских компанија и банака, лекари, трговци…

Он је навео и низ имена племићких породица које су се декларисале као Срби католичке вере.