РТРС, Срна, 9.7.2017, Иванишевић: Нико не пита шта се догодило са сребреничким Србима

Миливоје Иванишевић Фото: PressRS.ba

Миливоје Иванишевић Фото: PressRS.ba

 

Директор Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић оцијенио је да су догађаји из јула 1995. године у Сребреници „фестивал неистина, фалсификата и подвала“, те да се нико не пита шта се прије тога догодило са сребреничким Србима.

Иванишевић је рекао Срни да су муслиманске снаге у селима око Сребренице убиле „на хиљаде Срба“, дјецу, жене и немоћне, те сматра да је „непримјерено свијету“ да власти траже да се тим, јучерашњим убицама, дође и доноси цвијеће.

Он је навео да је посљедњу Српкињу, која је имала 80 година и 40 килограма, нашао на улазу у солитер испред зграде сребреничког СУП-а.

„Једина Српкиња, па и њу су заклали. Па добро, кад питате шта је са муслиманима, што не питате шта је са Србима? Је ли то судбина Срба?“, пита Иванишевић.

Он је напоменуо да је на муслиманском гробљу у Поточарима сахрањено свега три одсто цивила, а да су 97 одсто војници, који су „палили и жарили по српским селима, који на души имају хиљаде убијених Срба“, а сада су „испали цивилне жртве“.

„Замислите да Немци траже да се неко поклања СС-овцима или гестаповцима. Па то је, скромно речено, велика, белосветска глупост“, истакао је Иванишевић.

Он је подсјетио на чињеницу да у масовним гробницама нису откопани посмртни остаци ни 2.000 лица, а да је у гробље „стављено више од 8.000″.

Иванишевић је нагласио да су идентификовани посмртни остаци четири мушкарца српске националности, а да је једина жена, чији су посмртни остаце извађени из масовне гробнице, била Српкиња Бранка Матић.

„Чињеница је да у масовним гробницама није било женских тела. Чињеница је да је на списку са око 11.000 несталих из августа 1995. године било свега 36 жена. Те две чињенице потврђују мој закључак и сазнање да ту није било цивилних жртава и све што се подмеће је један обичан лоповлук међународних експерата, медија и, дабоме, муслимана којима је толико слатка реч геноцид, да је држе ко шећерлему у устима“, рекао је Иванишевић.

Он је подсјетио да су у Сребреници биле стотине заробљених Срба и да ниједан од њих није пронађен жив, те да за њих нико ни не пита, а притом „сви питају за муслиманске ратне заробљенике“.

„То је безочност чак и људи из Београда, који долазе у име неких партија и странака. Овај /Саша/ Јанковић, који најављује да ће ићи, да ли ће он питати – људи где су вам Срби? Где су српски заробљеници које сте хватали по околним селима“, упитао је Иванишевић.

Према његовим ријечима, за убијене српске заробљенике нико не одговара, док се цијели свијет дигао на ноге „зато што је стријељана група муслиманских ратних заробљеника“.

Иванишевић је подсјетио да су муслиманске снаге у селима око Сребренице убиле „на хиљаде Срба“, и то дјецу, жене и немоћне, те сматра да је „непримјерено свијету“ да власти траже да се тим, јучерашњим убицама, дође и доноси цвијеће.

Он сматра да нема никакве логике у томе да се геноцидним назива народ који спасава дјецу непријатеља, док његову властиту убијају, те је подсјетио на случај дванаестогодишњег дјечака Мехмедалије Ахмића, који је у мају 1993. године готово изгорио на муслиманској територији.

Ахмић је притрчао хуманитарној помоћи, баченој падобраном у контејнерима који су били умотани флуоресцентним и запаљивим фолијама, а неко ко је стигао са њим није пазио, те је сигналном ракетом запалио ту тканину.

Иванишевић подсјећа да су Љекари без граница молили Србе да узму дјечака, те да су га Срби из Братунца преузели, позвали Београд да пошаље хеликоптер којим је пребачен на Војномедицинску академију, гдје се двадесетак људи добровољно јавило да да кожу за пресађивање.

„Дете је лечено две године, излечено је и враћено породици. Па зар народ који је геноцидан тако спашава непријатељску децу? И то народ који је учинио толико да спаси дете кога његови рођени нису спасавали“, рекао је Иванишевић, те указао да има још племенитих поступака честитих људи из Сребренице и Братунца које су чинили током рата, као и у јулу 1995, а данас им се подмеће.

Директор Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку оцијенио је да су догађаји из јула 1995. године у Сребреници „фестивал неистина, фалсификата и подвала“ у коме се стално „подгријава и врти у круг оно што су направили медији и што је у оно вријеме било потребно државама које су нас бомбардовале“.

„Они занемарују најкрупнију чињеницу – а то је да муслимани нису имали цивилних жртава. Више су имали цивилних жртава у атентатима у Паризу, Истанбулу и Лондону, него у Сребреници у јула 1995. године“, закључио је Иванишевић.

 

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed