Крст на камену који је у оковима је дело архитекте из Београда Предрага Ристића. Такав крст постоји још на гробу Христову а оковала га је због пропадања царица Јелена. Симболише спас народа на камену. Фото: Слободна Херцеговина
Света столица је de facto признала независност ”Косова”, али то није званично објављено искључиво ради остављања отворених врата за вођење екуменског дијалога са СПЦ
Ватикан или Света столица је једно од најзанимљивијих, најинтригантнијих и најконтроверзнијих места на свету, са популацијом од само неколико хиљада људи која је чини и најмањом државом на свету. Упркос томе, то је место пуно славе и огромне моћи. Уједно, са Ватиканом се повезују и многе теорије завере, почевши од тога да има снажан утицај на креирање глобалне политике па све дотле да је „нови светски поредак“ дизајнирао и сам папа.
Постоје теме о којима се у одајама Ватикана никада не говори, јер улазе у домен „завета ћутања“. Примера ради, Ројтерс je, као једна од највећих новинских агенција на свету, својевремено писао да су Ватикан и Католичка црква пуни доказаних мрачних тајни о којима се никада, или само понекад и то помало говори.
У том контексту, један од најневероватнијих података каже да Ватикан има једну од највиших стопа криминала на свету, док статистички подаци откривају да је свака особа у Ватикану повезана са 1,5 кривичних дела, по чему се ова најмања држава на свету сврстава у друштва са највећом стопом криминала.
Када је реч о улози Ватикана у креирању глобалне политике, још пре 80 година је Јосиф Висарионович Стаљин рекао да је Ватикан одавно велики „глобални политички играч, чак и када се то није примећивало“. Додао је да без обзира на чињеницу што није имао наоружане дивизије, био је моћнији од многих држава које су их имале. Стаљин је приметио да, без обзира на чињеницу што су неке папе изгледале као неуспешни политичари, који су увек истицали политичку неутралност, ипак су Свету столицу увеле на страну губитничких коалиција у оба светска рата.
Поверљива депеша број 0971
Иако се у време Првог светског рата на челу Ватикана налазио папа Бенедикт XV, док је за време Другог светског рата био папа Пије XII, ипак је Света столица успела да не претрпи већу штету, јер су њихови поглавари не мењајући основни политички курс, „након ратова успели да Ватикан преведу на победничку страну“.
Све су то успели без обзира на податке које износи Институт за политичке студије у кратком прегледу улоге Римокатоличке цркве у нарушавању и разбијању српске и југословенске државности.
Историчар Александар Раковић на основу неких карактеристичних примера приказује како је Римокатоличка црква тј. Ватикан, са спољним агресорима и домаћим помагачима, ковала планове о разбијању како државности Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, државности Краљевине СХС, социјалистичке Југославије и Савезне Републике Југославије, тако и државности Републике Србије на КиМ и државности Републике Српске.
Када је у питању разбијање државности Републике Србије на КиМ, иако Ватикан званично није признао тзв. независност јужне српске покрајине, у исто време захваљујући „Викиликсу“ сазнајемо да је 30. априла 2008. из америчке амбасаде из Рима послата поверљива депеша број 0971, у којој пише да је Монсињор Мигел Маури рекао америчким званичницима да је „Света столица ‘de facto’ признала независност ‘Косова’, али то није званично објављено, искључиво ради остављања отворених врата за вођење екуменског дијалога са СПЦ“.
Тајни споразум
У прилог овоме треба додати да је на округлом столу који је организован од стране Покрета за Србију, поводом заседања европске групе Трилатералне комисије у Београду од 31. октобра до 2. новембра 2014. године, угледна професорка Правног факултета у Београду др Смиља Аврамов говорила о тајном споразуму о уништењу православља од стране Ватикана, САД и Немачке. Др Аврамов је тада рекла да је „између ове три земље склопљен тајни споразум 1976. године у 11 тачака“, од којих се једна односи на „тотално уништење православља“. Учесници тајног споразума су били кристално јасни када су рекли да православље мора бити избачено из светских комуникација као религија, јер је то једини хомогенизујући моменат православних земаља који има политичке димензије, што значи да би глобализација уз православље веома тешко успела.
Потписници овог документа су констатовали да би се уништила срж православне теологије, неопходно је уништити православље у целини, што је једино могуће остварити продором у саму цркву, и то путем подмићивања црквених великодостојника великим свотама новца. На крају су додали да је реализација овог плана неопходна, јер је православна теолошка мисао једина која се може повезати са оним што они називају глобализација.
Искреност односа Римокатоличке цркве према СПЦ најбоље се види и из примера од пре скоро 80 година, 4. марта 1945. године. Тада је комунистички режим вршио велики притисак на СПЦ да призна аутокефалност МПЦ, што је СПЦ енергично одбијала, истичући „да би на тај начин извршила самоубиство“. И онда је, тог датума, по налогу и уз пуну подршку режима, тзв. „Иницијативни одбор“ сазвао Македонски црквено-народни сабор коме је присуствовало око 300 делегата из целе Македоније, док је у име Римокатоличке цркве био присутан Алојз Турк, потоњи надбискуп београдски. На тај начин је очигледно демонстрирана жеља Ватикана да се изврши дезинтеграција СПЦ.
Као што видимо, Света столица обилато користи своју претензију на духовну универзалност са циљем да део глобалне моћи осигура за себе. Када је реч о Римокатоличкој цркви данас, она представља систем државне и професионалне делатности, као да је реч о мултинационалној корпорацији.
Диогенис Валаванидис
