Група заточеника у логору Сајмиште Фото: Народни музеј Ваљево, рег. 8-76-3672
Сајмиште је највећи нацистички логор на територији данашње Србије кроз који је прошло 40.000 затвореника, а 17.000 њих је убијено, подсетила је на отварању научног скупа посвећеног овом логору в.д. директора Меморијалног центра Старо сајмиште Кринка Видаковић Петров
Радови на једном од најпрепознатљивијих симбола Старог сајмишта који су почели у јулу прошле године, Централној кули, ускоро ће бити завршени и то је само први од објеката некадашњег нацистичког логора на којем ће се радити, рекла је в.д. директора Меморијалног центра Старо сајмиште Кринка Видаковић Петров.
У организацији ове установе, основане пре нешто више од годину дана, данас је почео тродневни научни скуп „Логор на Сајмишту 1941-1944″ који се одржава у Народној библиотеци Србије.
„Сајмиште је највећи нацистички логор на територији данашње Србије кроз који је прошло 40.000 затвореника, а 17.000 њих је убијено. Иако имамо врло конкретну слику логора на основу претходних истраживања, има још много аспеката које треба истражити и због тога су нам научних скупови попут овог веома значајни“, истакла је Видаковић Петров на отварању.
„Јеврејски логор Земун“, касније „Прихватни логор Земун“, налазио се у Независној Држави Хрватској, на територији уступљеној нацистичкој Немачкој која је основала крајем 1941. логор на београдском Сајмишту и управљала њиме.
Његов командант био је СС потпоручник Херберт Андорфер тврдокорни нациста којег су његови саборци описивали као беспрекорног, поузданог и лојалног, подсетио је у свом предавању проф. др Валтер Маношек са Универзитета у Бечу. Андорфер је са својим ађутантом у посебним колима редовно пратио камион душегупку, специјално монструозно возило у којем су гасом убијани Јевреји који су довођени на Сајмиште. Било је то у последњој фази „решавања јеврејског питања“ у окупираној Србији, у пролеће 1942. године. Процењује се да је више од 6.000 Јевреја убијено на овај начин.
Маношек је у свом предавању навео да је душегупка, у коју је могло да стане између 50 и 80 људи, возила два пута дневно свакога дана осим недеље. Жртве су испочетка у њу улазиле мислећи да их транспортују на неко мање ужасно место од „Јеврејског логора Земун“ у којем се добијало око 80 грама хране дневно, где се спавало на голом бетону, а болесни падали тамо где су се затекли.
Крајем маја 1942. године, „јеврејско питање“ у окупираној Србији је решено, а већ наредне године Андорфер је на новом задатку у Италији.
Много година након завршетка Другог светског рата, 1968, суд у Дортмунду покренуо је поступак против Андорфера због саучесништва у убијању 6.400 Јевреја у Београду. Осуђен је на свега две и по године затвора, па је последње деценије живота провео на слободи и у миру. Умро је почетком 2008. године.
Андорфер је један од не малог броја нациста који су изведени пред суд и осуђени на веома благу затворску казну или чак помиловани. Посебну опасност представља и послератна интерпретација историјских догађаја који добијају нова тумачења и нови контекст који не одговара чињеницама.
На то је првог дана научног скупа указао др Лоренс Вајнбаум који је говорио о „искривљавању Холокауста“ наводећи три појма које је у вези с тим сковао Мајкл Шафир, а који ближе одређују ову појаву.
„Први је селективно негирање, где можете чути аргумент да се Холокауст десио, али не у мојој земљи, какав сам ја чуо од једног румунског званичника. Затим имате став ‘нисмо ми учествовали, то су радили Немци‘, а пример за то су Пољаци. Постоји велики број студија које, ослањајући се на историјске чињенице, указују да су Пољаци учествовали у доношењу антијеврејских закона, али и у њиховом спровођењу“, навео је Вајнбаум.
Пољаци умањују број оних који су директно учествовали у Холокаусту, а увећавају број оних који су помагали Јеврејима, додао је он.
„Коначно, ту је и компаративна тривијализација, поређење страдања Јевреја са другима, изједначавање, на пример, жртава нацизма и тоталитаризма чиме се замагљује разлика између њих. Тако, на пример, имате у Европи недавно установљен дан сећања на жртве тоталитаризма, посвећен и жртвама Холокауста и стаљинизма, чиме се не уважавају разлике између њих“, напоменуо је Вајнбаум.
Јелена Чалија
