Глас Српске, СРНА, 20. 4.2020, Страдање Срба из Бијелог Потока 1942. године

Парастос у Бијелом Потоку, Бања Лука, други дан Васкрса Фото: СРНА

БАЊАЛУКА – У спомен-комплексу у бањалучком насељу Бијели Поток сутра ће бити служен парастос и положен вијенац поводом обиљежавања 78 година од страдања 54 Срба из тог мјеста које су на православни Васкрс априла 1942. године свирепо убиле усташе.

Предсједник Удружења породица, потомака и поштовалаца жртава усташког терора “Бијели Поток” Бранко Милинковић рекао је Срни да ове године због сузбијања ширења вируса корона у Репубици Српској неће бити већег окупљања грађана на обиљежавању овог догађаја.

Милинковић је рекао да ће парастос, који је заказан за 12.00 часова, служити свештеник Епархије бањалучке, те вијенац положити представници Удружења породица, потомака и поштовалаца жртава усташког терора “Бијели Поток”.

Милинковић, чији су чланови породице убијени у Бијелом потоку, рекао је да се сваке године, другог дана Васкрса, у Бијелом Потоку окупе потомци жртава убијених у усташком покољу на Васкрс 5. априла 1942. године.

“Тога дана догодио се незапамћем злочин над Србима којег су извршиле комшије Хрвати из бањалучког насеља Дебељаци. Највише су страдале породице Вујасиновић, Богојевић, Милинковић, Ћурлић и Адамовић”, истакао је Милинковић.

Он је поручио маладим генерацијама у Републици Српској да не смију заборавити овај стравичан злочин, како се никада више никоме не би поновио.

Историчар Горан Латиновић изјавио је Срни да су на Васкрс 1942. године усташе, међу којима је било оних са подручја Бањалуке, као и оних из Херцеговине спровеле акцију између Врбаса и Врбање.

“Усташе су у једном дану у Бијелом Потоку убили 54 српска цивила, укључујући жене и дјецу. Неке су заклали, а неке убили ватреним оружјем. Комшије убијених Срба, Хрвати из Дебељака, не само да их нису заштитили, него су дан након злочина дошли у пљачку имовине убијених Срба”, истакао је Латиновић.

Он је навео да је разбијањем Краљевине Југославије априла 1941. године наступио један од најтежих периода у историји српског народа, јер су масовним убиствима и прогонима нарочито били изложени Срби на територији која је доспјела у састав Независне Државе Хрватске.

“Непосредно по проглашењу ускрснућа хрватске државе, хрватски фашисти приступили су рјешавању српског питања које је, према њиховој замисли, требало спровести тако да трећина Срба буде побијена, трећина протјерана, а трећина преведена на римокатолицизам и претворена у Хрвате, о чему су потпуно јавно и отворено говорили представници власти НДХ”, напоменуо је Латиновић.

Према његовим ријечима, један од најактивнијих усташких прегалаца у том злочиначком подухвату био је бањалучки стожерник Виктор Гутић, који је 26. маја 1941. у Бањалуци најавио да ће “сви непожељни елементи бити брзо истријебљени и да ни трага од њих неће остати”.

Латиновић је истакао да су, према наређењу Гутића, усташе почетком маја 1941. убиле бањалучког владику Платона и још 59 виђенијих Срба, а у јулу су из града протјерани скоро сви Срби.

“Усташе су августа 1941. срушиле Саборни храм Свете Тројице у Бањалуци, који су њемачке бомбе тешко оштетиле приликом бомбардовања града априла 1941. године. У Бањалучкој епархији је током Другог свјетског рата порушено, запаљено, демолирано, оскрнављено или опљачкано око 100 храмова Српске православне цркве, а уништене практично све црквене библиотеке”, подсјетио је Латиновић.

Латиновић је рекао да су у циљу затирања српског имена, хрватске власти у Бањалуци и Крајини строго примјењивале одлуку да се не употребљавају изрази Српска православна црква и српско-православна вјера, већ искључиво изрази “грко-источна црква” и “грко-источна вјера”, а била је забрањена и употреба ћирилице.

“Римокатоличка црква била је директно одговорна за истребљивање Срба у Независној Држави Хрватској. Римокатолички свештеници подстицали су своје вјернике на убијање Срба, а ниједан римокатолички свештеник за вријеме рата 1941–1945. године није јавно протестовао због злочина над српским народом. Римокатолички свештеници били су врло приљежни у превођењу православних Срба на римокатолицизам, а само у Бањалуци покатоличено је око 1.500 Срба”, рекао је Латиновић.

Он је навео да су најтежи злочин на подручју Бањалуке усташе извршиле 7. фебруара 1942. године, кад су предвођени римокатоличким свештеником Мирославом Филиповићем Мајсторовићем “фра Сотоном” на подручју рудника Раковац и села Дракулић, Мотике и Шарговац, користећи искључиво хладно оружје, убили преко 2.300 Срба, не штедећи ни жене нити дјецу.

“У Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. убијено је око 520 Срба. На подручју Бањалучког среза била су укупно 23 стратишта на којима су вршени погроми Срба, а једно од њих било је село Бијели Поток”, рекао је Латиновић.

Латиновић је истакао да је први римокатолички свештеник који је јавно говорио о покољима Срба у Бањалуци и Крајини био бањалучки бискуп аустријског поријекла Алфред Пихлер.

Пихлер у божићној посланици 1963. године, између осталог, рекао: “У овој земљи су у прошлом рату наша браћа православне вјере погинула зато што су православни. Они који су их убијали имали су у џепу католички крсни лист. Звали су се католици. И ти кршћани убијали су друге људе, такође кршћане, зато што нису Хрвати и католици. Ми болно признајемо ову страшну заблуду тих залуталих људи и молимо браћу православне вјере да нам опросте као што је Крист опростио свима”, подсјетио је Латиновић.

Говорећи о значају овог историјског догађаја, Латиновић је рекао да је веома значајно његовање успомене на овај злочин, као и на низ других злочина над Србима за вријеме геноцида који је над њима извршила НДХ 1941‒1945. године.

“Култура памћења је најбољи јемац да се такво зло више никада не понови српском народу. Тема геноцида над Србима у НДХ напокон је нашла своје заслужено мјесто у наставним програмима и уџбеницима историје за завршни разред основне школе и завршне разреде гимназије у Републици Српској”, истакао је Латиновић.

Латиновић је закључио да се тиме пружа прилика садашњим и будућим нараштајима у Републици Српској да сазнају макар основне чињенице о геноциду над Србима у НДХ, у оквиру којег се десио и злочин у Бијелом Потоку.

Усташе су у Другом свјетском рату, на православни Васкрс, 5. априла 1942. године, мучки убиле 54 мјештанина бањалучког насеља Бијели Поток, а највише су страдале породице Вујасиновић, Богојевић, Милинковић, Ћурлић и Адамовић.

78 година од страдања Срба из Бијелог Потока: Комшије из Дебељака нису поштедјеле ни дјецу

У спомен-комплексу “Бијели поток” данас је обиљежена 78. годишњица свирепог усташког злочина, када је на Васкрс 1942. без испаљеног метка убијено 54 Срба из тог мјеста.

Због актуелне епидемиолошке ситуације није било већег окупљања као ранијих година. Парастос је служио свештеник Епархије бањалучке, а вијенце су положили представници Удружења породица, потомака и поштовалаца жртава усташког терора “Бијели поток”. Предсједник Удружења Бранко Милинковић рекао је да се сваке године, другог дана Васкрса, у Бијелом потоку окупе потомци жртава усташког покоља на Васкрс, 5. априла 1942. године.

– Тога дана усташе и комшије Хрвати из Дебељака починиле су незапамћен злочин над Србима. Највише су страдале породице Вујасиновић, Богојевић, Милинковић, Ћурлић и Адамовић – истакао је Милинковић.

Он је тог дана изгубио три сестре и два брата, од којих је млађи Урош имао само годину. Милинковић је поручио млађим генерацијама у Српској да не смију заборавити овај злочин.

Усташке јединице су за само неколико сати свирепо, мучки и без испаљеног метка убиле 54 Срба из Бијелог потока, а сам Бог је спасао породице из Џомба, мјеста изнад Бијелог потока, када се ненаоружано становништво отиснуло у збјег пред злочиначким јединицама, преко шума и врлети до Крмина у Крупи.

Овако за “Глас Српске” прича старица Невенка Прдић, дјевојачки Милинковић, која је у вријеме усташког покоља на Васкрс 1942. године имала седам година. Заједно са мајком и сестрама кренула је са комшијама у непознато, бјежећи од усташких јединица.

– Усташе су убијале без испаљеног метка, да ми у околним мјестима у близини Бијелог потока не бисмо чули пуцње и побјегли. Међутим, један мјештанин враћао се кући и видио како усташе убијају његове комшије. Ужаснут, дотрчао је да нас упозори – свједочи Невенка.

Чувши то, српске породице упутиле су се кроз шуме и преко брда, а пут их је одвео све до Крмина у близини Крупе на Врбасу.

– У селу смо оставили све што смо имали. Мајке су у торбама и у наручју носиле најмању дјецу, а ми смо, у трошним вуненим чарапама, газили по шуми. Нисмо знали гдје идемо, али страх од усташа нас је тјерао даље. У једном дијелу пута смо стали да одморимо када су они са страже рекли да виде усташе, а ми, онако уморни, наставили смо пут не осврћући се – казала је Невенка.

Српске породице у Крминама дочекале су их срдачно иако је и у њиховим кућама владала биједа.

– У неким домовима било нас је и по 20 у једној соби, а хране скоро да није било. Ту смо били шест недјеља, а кад смо се вратили кући, није било ничега. Сву стоку су побили, а сву храну покрали – казала је Невенка.

Она свједочи да послије овог ужасног злочина Бијели поток и околина више никада нису били исти.

– Само преношење са кољена на кољено сачувало је од заборава сјећање на ужасе – казала је старица и додала да је и данас највише боли чињеница да су пресудну улогу у покољу имале комшије Хрвати из Дебељака који никад нису кажњени за 54 свирепо прекинута живота.

 Убиство владике

Свети великомученик Платон Бањалучки, тадашњи епископ, мучки је убијен 1942. са још два свештеника уз ријеку Врбању.

– Усташе су затирале све што је било српско, а владику су свирепо убили и бацили у ријеку. Има још преживјелих који знају тачну локацију гдје се ово десило – кажу мјештани.

Александар Стојановић