РТРС, Срна, ДИЦ Веритас, 29.9.2020, Ни након 29 година нема пресуде за злочин над војницима ЈНА у Бјеловару

Војник Стојадин Мирковић и мајор Милан Тепић Фото: Блиц / Приватна архива

Данас се навршава 29 године од злочина над војницима ЈНА у бјеловарској касарни, који су убијени након што су се предали припадницима хрватског Збора народне гарде, саопштено је из Информационо-документационог центра Веритас.

Хрватске снаге су 29. септембра 1991. године, по уласку у касарну „Божидар Аџија“ убиле команданта касарне и двојицу његових помоћника, а четири дана касније стријељале још шесторицу припадника ЈНА.

Тројицу официра хицима у главу из пиштоља убио је предсједник Кризног штаба Бјеловара Јуре Шимић, али Хашко тужилаштво никада није отворило истрагу против њега, иако је породица једног од убијених официра то затражила још у јулу 1998. године.

За описане злочине над припадницим ЈНА, тада једине легитимне и регуларне војске у држави СФРЈ, у чијем саставу је у то вријеме формално-правно била и Хрватска, иако је било и пријава пред Хашким трибуналом и оптужница пред Војним судом у Београду и суђења пред хрватским судовима, још нико није осуђен.

Жупанијски суд у Ријеци је 2. октобра 2019. године неправоснажно ослободио Шимића, којег је оптужница из 2010. године теретила да је наредио непознатој групи наоружаних припадника хрватско-редарствених снага, да тројицу официра ЈНА одведу на страну и затим убију, што су ови и учинили пуцањем из ватреног оружја.

Из Веритаса подсјећају да су припадници хрватског Збора народне гарде, након петнаестодневне блокаде, 29. септембра 1991. године напали све војне објекте ЈНА у гарнизону Бјеловар, међу којима и касарну „Божидар Аџија“, у којој је била стационирана 265. моторизована бригада ЈНА и регрути пристигли на редовно одслужење војног рока.

Пошто је изостала помоћ виших команди ЈНА, командант бригаде пуковник Рајко Ковачевић је на измаку дана наредио предају војника и старјешина и њихово постројавање у кругу касарне.

По уласку у касарну предсједник Кризног штаба Бјеловара Јуре Шимић је наредио да се заробљени војници и официри ЈНА скину до појаса.

Он је потом команданта касарне пуковника ЈНА Рајка Ковачевића и његове помоћнике официре Миљка Васића и Драгишу Јовановића одвео у страну и у свакога испалио по два метка из пиштоља, усмртивши их на лицу мјеста.

Док је трајала борба за касарну, мајор ЈНА Милан Тепић је, да би спријечио да складиште муниције и експлозива у оближњој шуми Беденик падне у руке хрватским „зенгама“, дигао складиште у ваздух.

Мајор Тепић је складиште минирао са 170 тона експлозивних средстава, а у експлозији су страдали и он и војник Стојадин Мирковић (19), који, упркос Тепићевој наредби, није хтио да се преда.

Сутрадан су, по Шимићевој наредби, грађани Бјеловара обилазили заузету касарну, у којој су били изложени лешеви убијених официра, које су у мимоходу скрнавили пљувањем и мокрењем по њима.

Шесторица заробљених припадника ЈНА, резервиста углавном са подручја Бјеловара, прво су затворена у полицијску станицу, а потом су их ноћу 3. октобра стријељала лица у фантомкама у оближњој шуми, а стријељање је преживио један српски цивил из Бјеловара.

У касарни су, осим тројице стријељаних официра, погинула шесторица припадника ЈНА – Зоран Крстић, Шукри Кељани, Љубиша Лазић, Недељко Јоветић, Ејупи Бертоли и Горан Радовановић.

Хрватска страна је из освете стрељала и командира страже на објекту који је мајор Тепић дигао у ваздух, старијег водника Ранка Стевановића из Прокупља.

Заробљено је 59 официра, подофицира и грађанских лица на служби у ЈНА и око 250 војника, који су, након физичких и психичких злостављања у логорима у Бјеловару, размијењени 9. новембра исте године у Босанском Шамцу.

Предсједништво СФРЈ је 19. новембра 1991. године прогласило мајора Милана Тепића, родом из Комленца код Босанске Дубице, народним херојем, посљедњим и јединим у протеклом рату, док је Предсједник СР Југославије 31. децембра 1999. одликовао војника Стојадина Мирковића, из Горње Лесковице код Ваљева, Орденом за заслуге у области одбране и безбједности првог степена.

Свети архијерејски Синод Српске православне цркве је 2014. године одликовао Мирковића орденом Светог Саве трећег степена „за врлински живот, пожртвованост и посведочену љубав према Богу и ближњем свом“.