Политика, ДИЦ Веритас, 28.9.2020, Саво Штрбац: Постолујна времена: злочин у Вариводама

Споменик (2011) Србима убијеним у Вариводама 1995. године Фото: В.новости, ДИЦ Веритас

Неколико недеља пред годишњицу убиства деветоро мештана у Вариводама, телефоном ми се јавио Душко Илијашевић и сугерисао да се међу жртвама помене и његов стриц Илијашевић Угљеша (54), који је убијен око или истог дана када и његових деветоро комшија и чијег имена нема на споменику жртвама тога села.

Више детаља о убиству деветоро Срба у Вариводама: Јована Берића (75), Шпире Берића (55), Рајдивоја Берића (69), Марије Берић (69), Мирка Покрајца (84), Душана Дукића (59), Марка Берића (82), Милке Берић (67) и Јована Берића (56), побијених 28. септембра 1995. у њиховим двориштима, на праговима кућа или у кућама, јавност је сазнала 2. октобра 1995. из саопштења Хрватског хелсиншког одбора (ХХО). До тада је хрватска полиција, иако на вријеме обавештена, покушавала прикрити тај злочин, у чему није успела захваљујући чињеници да су врло брзо на место злочина стигли представници УН-а и новинари Слободне Далмације. Ипак је успела да лешеве убијених склони тако што су их покопали на книнско гробље под ознакама ’непознат‘, иако су знали њихов идентитет. Њихова тјела су у пролеће 2001. ексхумирали хашки истражиоци, међу 301 посмртним остатком, колико их је било покопано на том гробљу, сви из времена ’Олује‘ и ’постолује‘.

Породице су их идентификовале 2002. у Загребу и сахранили их у родном селу, гдје су им општина Кистање и Српско народно вијеће подигли споменик, који је већ више пута скрнављен и код којег се већ више од десет година одржавају комеморације на високом нивоу. Тако је још 2010. на комеморацији, поред родбине и представника српске заједнице, присуствовао тадашњи председник Хрватске Иво Јосиповић, а ове године већ се скоро два месеца најављује и присуство хрватског премијера Андреја Пленковића. И поред свега тога, за овај злочин до данас, иако је било процесуираних, још  нико није осуђен.

Зашто међу жртвама није исписано и име већ поменутог Угљеше Илијашевића?

Његово тело пронађено је нешто касније у густјерни за воду. К.Ш, активиста ХХО, сведочи: „Дошао сам до рубних кућа у Вариводама, одкуда се види Зечево… Пред собом сам видио густјерну са водом. Осјећао сам мирис распаднутог тијела. Како сам наилазио на крепане овце и стоку, мислио сам да је овца. Нисам могао оцјенити одакле долази. Поред густјерне сам видио канту. Бацио сам канту у бунар и пазио да се не чује прегласно. Кад је канта пала, пала је на нешто меко. Погледао сам доље и видио леш у води. Замало сам добио слом живаца. Имао је хлаче и кошуљу, био је надувен, али не знам да ли је био мушкарац или жена… Мало даље, једно 100 метара даље, наишао сам у шипражју на леш жене, надувен. Већ су га птице начеле. Била је гола од паса, а не могу рећи колико је имала година. Била је дебља женска и још надувена. Смрдила је да је то било неиздрживо. Била је старија бака, тјелесно мало јача. Лежала је на леђима. Није било ни стоке ни птица. Никог живог само смрад лешева и паљевине…”

ХХО је претпоставио да је женски леш припадао Марији Покрајац (84) из Варивода а леш из густјерне Миливоју Атлагићу (55) из оближње Острвице, који је остао у свом селу и из којег је, који дан касније, ради неког посла отишао у Вариводе, где је и убијен, али се није знало где је покопан.

Међутим, није то био Миливојев него Угљешин леш. У октобру 1995. нашао га је нећак Озрен Мандић, који је живео у Водицама,  када је дошао да га обиђе. Озрен је свог ујака Угљешу и сахранио на месном гробљу. О Угљешиној смрти ми у Веритасу смо први пут чули тек 2014. од Далибора Дукића који се вратио у Вариводе. Испричао нам да је Угљеша био сеоски ковач, да је лепо цртао, да није био ожењен, да је имао и психичких проблема и да је живео у домаћинству са братом Станком, који је избегао у Србију, где је у међувремену и умро, те да има и рођеног брата Живка, лекара по занимању, који живи у Београду. Истог дана смо га назвали. Живко нам је потврдио Далиборову причу и додао да је Угљешин леш обдукован на патологији у Задру и да у обдукционом записнику пише да је узрок смрти утапање, али да је он својим ’колегијалним везама‘ дознао да је имао прострелну рану на потиљчаном делу главе, што је и прави узрок смрти.

Родбина убијене старице Марије Покрајац, ако је уопште има, још нам се није ни јавила. Особу под тим именом Веритас и не води међу жртвама ’Олује‘.

Из искуства знам да је родбина убијених Срба у ’постолујним временима‘ ако су сви или само понеки живели у Хрватској избегавали да пријаве да су им рођаци убијени у Крајини како би избегли могуће последице. Један из те категорије је и потпредседник хрватске владе из српске квоте, Борис Милошевић, који је први пут ове године, непосредно пред одлазак у Книн на прославу ’Олује‘, обзнанио да је и његова бака са очеве стране Даринка (70) убијена од хрватског војника у селу Павићи у септембру 1995. године. Павићи су у близини Варивода.

Три дана пред годишњицу убиства Вариводичана, позвала нас је телефоном и Булаја Невенка из Ићева и замолила нас да ургирамо да се на комеморацији у Вариводама пред виским гостима помену и имена њене свекрве Милке (85) и заове Драгиње (55) које су некако у исто време убијене и запаљене у њиховој кући у Ићеву, и мужа заове Јеке, већ споменутог Миливоја Атлагића, за чијим посмртним остацима се још трага. Кад јој рекох да је ово комеморација жртвама из Варивода и оближњег Гошића, у којем је месец дана раније по истом обрасцу убијено седам мештана, рече ми: „Па нема ту разлике. Ићево је одмах уз Вариводе и убили су их исти врагови само зато што су Срби“.

Ако има нешто позитивно у Милошевићевом одласку на прославу ’Олује‘ у Книн, онда је то охрабрење рођацима убијених Срба да је дошло време да слободније могу да говоре о страдању њихових рођака у ратним и поратним временима деведесетих. Мало ли је?