Исидора Секулић (1877-1958) Фото: Башта Балкана
Исидора Секулић (Мошорин, 16. фебруар 1877 – Београд, 5. април 1958)
Косово, нити је престало нити је нестало, нити ће икада док је нас!
Не почиње оно од кнеза Лазара, него још раније. Немањин брат Тихомир претрпео је пораз на Косову када је, с помоћу Грка, покушавао да врати престо који му је Немања преотео. Од тог Тихомира, од Кнеза Лазара и Мурата, преко разних устанака, преко владарских напора Његошевих и његове поезије, преко Куманова, преко Видовдана, преко Албаније и Кајмакчалана, преко средњовјековне наше умјетности – оно, Косово, живи и живеће и сутра и прексутра, иако увек као нешто друго и треће, политичко, културно, уметничко, научно.
Косово које је све већа и већа сума истина с којима се ми дружимо и у нечем битном не мењамо. Као што латинске државе још од древног Рима повлаче своје mos, jus, fas, то јест вољу, правицу и наредбе од људи и по Божјем и моралном закону, тако ми носимо наслеђе косовско даље, кроз разне савремене догађаје, али увек са везаношћу за нешто што је древно косовски елеменат у нашим природама и опредељењу.
Два тестамента наших врховних господара стоје као два пламена који се не гасе. Један је тестамент кнеза Лазара, последњега господара самосталне државе српске, у часу када ће сила отоманска разбити српство. Други је тестамент владике Рада, најузвиушенијега од свих господара српских земаља, настао такође у време црно, у време особито енергичног спремања Омер-паше.
Кнез Лазар је умро као светац, Владика Раде као песник и мисилилац. И један и други су састављали тестамент лицем окренут право према вечности, и довршили га без уобичајених сведока и без ичијих потписа и јамчевина.
Тестамент Кнеза Лазара није ни писан, ни изговорен. Народна песма наша каже да је орао донио у кљуну поруку о пропасти Срба. Уочи тог дана, дана коби и пропасти, владар стварно није имао више ништа од земаљских поседа, никоју земаљску власт. После косовске вечере, Кнез Лазар као да је већ кренуо био са земље, налазио се на путу у онај свет. Последњим силама свести и слободне воље изабрао је за себе, и оставио народу у аманет, образ и душу, друкчије речео: царство небеско изнад царства земаљскога.
Тај Кнежев тестамент, тај високи момент наше историје имао је континуитет. Полако и подземно стигао је да се даде осетити у тестаменту онога коме је Косово испуњавало душу, који се ниско клањао другом великом тестатору Косова, Милошу Обилићу – дао се осјетити у тестаменту Владике Рада.
Одломак из говора Исидоре Секулић на округлом столу о поезији Милутина Бојића, 1951. године
