РТ Балкан, 11. 4. 2023, Слободан Рељић: Крвава конзулска сведочанства: Има ли ишта ново на Косову 2023. у односу на 1903.

Насловна страна књиге „Руски конзул Старе Србије“ Фото: РТ Балкан, Руски дом

Насловна страна књиге „Руски конзул Старе Србије“ Фото: РТ Балкан, Руски дом

Кад су 17. марта 2004. Албанци кренули у јуриш на Србе по целом Косову и Метохији, НАТО војници су одлучили да се не мешају у „локални сукоб“ и необуздане паљевине

„Довољно је да тек накратко боравите у Старој Србији, па да крене да вас обузима ужасно стање духа. Почетни ужас, изазван злоделима која се овде дешавају, прилично брзо прође. На убиства почнете да се навикавате. Људски живот, како сопствени, тако и туђи, постаје безвредан. Сажаљавате се с мишљу да сваког трена може да вас погоди метак и то вас више не плаши. Обузима вас спокој који у себи скрива нешто злокобно. На читаво ваше биће пада вео неосетљивости, док вам у души нараста страховита бујица гнева и очаја. Такав је живот међу Албанцима. Након мог повратка у Београд било ми је потребно много снаге да се ослободим психолошких, па чак и физиолошких окова.“

Ово је запис из 1903. Да, од пре 120 година. А као да је од јуче, рећи ћете.

Из Руског весника је, из текста о убиству руског конзула Григорија Степановича Шчербина у Митровици. Узет је из управо објављене књиге Руски конзул Старе Србије (приредила Ирина Антанасијевић, издање – Руски дом, Руски научни институт, Инфроматика а.д. Београд, 2023, а поводом 185. годишњице успостављања дипломатских односа Србије и Русије 1838-2023).

 

Некажњене убице

Конзул Шчербина је у Митровицу дошао из Скадра (тада Скутара) где се „у потпуности упознао с недисциплинованом и крвожедном природом Албанаца, али vendetta (крвна освета) коју је тамо видео и случајеви непокорности којима је био сведок нису били до те мере ужасни као што су то поступци Албанаца у Старој Србији… У Старој Србији убице Албанци остају некажњени: често их турске власти обасипају својом милошћу.“ Тада турске власти, данас… Тзв. НАТО-чувари мира.

 

Даље. Јавно, Албанци тада говоре: „Султан преговара с нама, јер не планира да предузме оштре мере против нас. Дакле, ми смо довољно снажни и способни да се, уколико то желимо, супротставимо реформама. А ми то желимо.“ Како данас контролор Косова „преговара“ с Албанцима?

 

Полицијски комесар Елијаз-ефендија „хапси Србе и држи их у затвору по неколико дана, све док се не увери у њихову невиност…“. Напредовало се, сада их држе неколико месеци.

Руски конзул у Митровици Грирогије Сепанович Шчербина  Фото: РТ Балкан, Руски дом

Руски конзул у Митровици Грирогије Сепанович Шчербина Фото: РТ Балкан, Руски дом

„Сваки пут кад се деси неко убиство Србина, Елијаз, уместо да убицу тражи међу муслиманима, почиње да тврди како су га починили Срби, хапси виђеније православне грађане и мучи их у тамницама. На суђењу поводом једног таквог злочина од Елијаз-ефендије је затражено да изнесе доказе за своју оптужбу против ухапшених Срба. Он ништа није могао да докаже и само је тврдоглаво тврдио да су они српски и руски шпијуни. Тада је побеснели судија рекао: ‘Шта ту увијаш! Ако ништа не знаш, губи се одавде!’ и отерао га.“

И из овог примера се види и колико су западни окупатори напредовали у односу на Османлије: данас је појава оваквог судије, који држи до чињеница и закона – немогућа.

 

Мост у Митровици

Осмналије су заостајале и по другим стварима.

Ево, кад су у средином марта 1903. Албанци „према уверавањима дописника листа Neue Freie Presse, имали чврсту намеру да заузму Митровицу, они су се с дивљачким криком масовно сјурили на мост, урлајући из свег гласа“. Турски војници – који су били с друге стране моста – ипак су тада били одлучни да заштите своје грађане Србе и војнички су узвратили арнаутској руљи. Данас је мост у Митровици ослобођен за „слободан пролаз“…

Кад су 17. марта 2004. Албанци кренули у јуриш на Србе по целом Косову и Метохији, НАТО војници су одлучили да се не мешају у „локални сукоб“ и необуздане паљевине.

Враћамо се опет на тај март 1903.

Кад је један Албанац убио руског конзула који је после сукоба у Митровици изашао да види шта се збива, Аустријанци – чиновници и новинари – сву одговорност су свалили не на убицу, него на жртву.

Људство руског конзулата у Митровици 1903. године Фото: РТ Балкан, Руски дом

Људство руског конзулата у Митровици 1903. године Фото: РТ Балкан, Руски дом

Присуство руског конзула у Митровици узето је као разлог што се турска војска супротставила намери масакра Срба, те је „према мишљењу Аустријанаца, Шчербина својим подстрекавањем битке изазвао. Или, у крајњем случају, учинио неизбежним репресалије, односно атентат на самог себе… јер сва Митровица зна да су Аустријанци, или, у крајњем случају, њихови агенти, били очајни због онога што се десило Албанцима. Говорило се да Аустроугарска подржава албанску побуну, чак су ми и турски чиновници неколико пута то потврдили. Популарност те државе међу Албанцима заснива се на томе што их она хушка и подстиче на борбу против Срба. Албанци сматрају пријатељем само онога ко одобрава и подржава њихове злочине… Сви аустрофили, и сви они који су на све стране величали Аустроугарску, почели су да подржавају побуну и да говоре што је могуће више ружних ствари о Србима. Чак се прича да су саветовали Албанцима: Доста је било! Чега се бојите? Решите се московског и српског конзула. Турци се неће усудити да пуцају у вас јер вас штити Аустроугарска.“

No comment! Сувишан је.

 

Срби као лажни алиби

Кад је султан најавио реформе „у Приштини није чак ни било покушаја увођења реформи јер Албанци прете смрћу свакоме ко почне да их спроводи. Хришћанско становништво, захваћено паником, затворило се у своје куће. Они увелико распродају своју земљу и винограде јер Албанци пуцају у све хришћане који раде у пољу“.

Договарање с Албанцима је текло као данас за ЗСО,  тзв… Заједницу српских општина.

Овако: „Послушајте падишаха и нас, ваше саплеменике, и пристаните, у крајњем случају, на то да барем двојица Срба буду постављени за жандарме, то морамо да урадимо како би нас ђаурски посланици оставили на миру. Потребно нам је само постављење двојице Срба, а ви њих након извесног времена можете и убити ако пожелите“. Албанци су се „по завршетку разговора сви разишли у своја села и вароши и мисија султанових изасланика је доживела потпуни неуспех“.

Руски новинар Башмаков, који је у то доба „много путовао по Балкану“ а пре тога служио у руској администрацији у Бугарској, записа: „Овдашњи Словени… живе само са потајном надом у Русију. То им је светиња. Без овог идеала они би пали притешњени страшним ‘зулумима’ (безакоње и суровост турске администрације и обичних Албанаца) и све би се завршило исељавањем, преласком у другу веру или изумирањем… Срби у Старој Србији понављају као изреку: ‘Да нема Русије, не би било крста ни три прста!’ – да није Русије, не би било ни српског знака крста са три прста“.

У таквим условима је 1902. одлучено да се у Митровици отвори Руски царски конзулат.

 

Конзул пише својом крвљу

Конзул Шчербина, и пре него што је стигао, доживљаван је као такав проблем да је његово убиство било обична тема међу Албанцима.

Атентатор је „признао да га је на убиство подстакао трговац по имену Хусеин Махмуд који је јадиковао што нема човека који би ослободио народ од руског конзула – узрочника свих зала. Упорно је понављао ове речи све док Ибрахим на крају није повикао: ‘Ја ћу бити тај осветник!’ Трговац му је на то рекао: ‘Ма какви! Ти си превелика кукавица.’ ‘Не, не, ја ћу га убити! Само, како да га препознам?’ ‘То је бар лако’, приметио је Хусеин, ‘носи капу са штитником, а прати га Черкез’. У тај мах поред њих је пролазио помоћник управника станице, Италијан из Ђенове, врло љубазан млад човек. Убица је приметио његов француски качкет и сместа нанишанио у њега. Хусеин је успео да га задржи и да му објасни да то није конзул. Следећег дана Ибрахим је срео Шчербину на ипечком путу и извршио злочин“.

Исте године извршен је атентат и на руског конзула у Битољу.

Напади на српске конзуле били су део локалне арнаутске традиције.

„Први српски конзул у Приштини Маринковић погинуо је од албанског метка неколико месеци после свог доласка, у једној од најпрометнијих приштинских улица. Његови наследници Станковић и Аврамовић такође су били прогањани; године 1894. Албанци су током ноћи напали српски конзулат, али су заустављени снажном ватром чиновника и послуге конзулата. У Ускубу (Скопље) је 1898. године рањен секретар српског конзулата Настасијевић, рањеног конзула Денића Албанци су 1899. године каменовали, а у Битољу су 1901. године смакли с коња и пребили француског конзула Шублијеа“.

Француз јесте ђаур, али није Србин, ни Рус.

Почетком 20. века руски конзул у Скопљу В. Ф. Машков је „у извештају Руском царском посланству у Цариграду с горком иронијом приметио да би одавно било исправније Стару Србију ‘због забрињавајуће брзине проређивања словенског елемента и његове замене арнаутским – назвати Нова Албанија’“. Данас се то каже Велика Албанија.

После је дошла – иако је тад изгледало немогуће – 1912. Ослобођење Косова и Метохије! Што је показало да је руски конзул Шчербина био на правом току историје кад је „у својој последњој речи“ 26. марта 1903. издиктирао: „1. да се чувају Срби на Косову, јер је Косово српско; 2. да се сва моја имовина пошаље мом оцу Пану у Черњигов; 3. желим да се моје тело пренесе у Черњигов и сахрани у манастиру Св. Тројице, и завршава: ‘Свагда душом и телом био сам одан интересима службе Његовог Императорског Величанства, сада пак препоручујем своју фамилију милости Государја’“.

Ово је записао исти онај конзул Машков, дипломата и оријенталиста, који је марта 1920, после револуције у Русији, стигао у Константинопољ, а онда кренуо за Србију. Преко Цариброда је ушао у Краљевину СХС. Од 1922. је у Београду држао ресторан назван „Менза 98 избеглица“. Умро је 1932. Почива на Новом гробљу у Београду.

 

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed