Политика, 5. 4. 2024, Четврт века од погрома Алексинца

НАТО агресија: Алексинац, нова Хрошима Фото: Политика, ЕПА

НАТО агресија: Алексинац, нова Хрошима Фото: Политика, ЕПА

Само 48 сати после мучког напада НАТО-а на СР Југославију и Србију у пролеће 1999. страдао је Алексинац.

Први разорни пројектили из авиона северне алијансе погодили су миран градић 26. марта увече, око 20.15 часова. Ракете су испаљене из авиона који је пре тога дуго злокобно надлетао Алексинац и који је погодио део градића разоривши и уништивши до темеља, претворивши у прах и пепео све у индустријској зони између ауто-пута Ниш – Београд и Јужне Мораве и центра варошице – Пољопривредни комбинат, главну аутобуску станицу, погоне конфекције, две ауто-школе, надалеко познати Мотел „Морава”… Срећом, нико те вечери није страдао.

Мало је ко могао да претпостави и наслути да је то у ствари био наговештај крвавог пира агресора само десетак вечери касније – 5. априла увече, али и наредна два ипо месеца, до краја бомбардовања у јуну исте године. Током 11 недеља агресије испаљено је на Алексинац и околину 65 авио-пројектила, сам град погођен је 21 ракетом разорне моћи. Од последица бомбардовања преминуло је 20 цивила. Теже и лакше повређено је више од стотину грађана, срушено је потпуно 50, значајно урушено 120, а оштећења претрпело чак још 688 породичних кућа… У алексиначким стамбеним зградама неусловна су после бомбардовања била за становање и живот 755 стана. Такозвани носиоци новог светског поретка од 24. марта до 11. јуна уништили су целокупну привреду и значајним делом инфраструктуру, алексиначко здравство, школство.

На данашњи дан у Алексинцу су сирене за ваздушну опасност почеле да завијају у 19.55 сати пре 25 година, и њихов је злослутни звук трајао до 20.20 сати. Онда се привидно све смирило. Али, сат времена касније се вече у Алексиначком поморављу претворило у несрећу, у смрт.

Уз гажење свих међународних правних норми, ратних конвенција и људскости, видело се у 21.35 сати право лице „Милосрдног анђела”. НАТО авијација обрушила се на град и испалила седам разорних пројектила и у бришућем лету одлетела у небо. Оставила је иза себе пустош, угашене животе, осакаћене људе, срушене куће и зграде. Те ноћи у Алексинцу је остало заувек небројено разорених душа.

Спасиоци и комшије до свитања у улицама Вука Караџића и Душана Тривунца извлачили су из рушевина погинуле и повређене. Притекли аутомобили Хитне помоћи из Ниша, Крушевца, Сокобање, Прокупља и других градова одвозили су најтеже страдале до Клиничког центра у Нишу. Двадесетак најтеже рањених Алексинчана те ноћи у бомбардовању збринуто је у овој нишкој медицинској установи, два пута више рањених у алексиначкој болници… За 12 житеља Алексинца, међутим, спаса није било. Погинули су. Невини цивили.

Пре подне 6. априла, на осуду овог злочина у целом свету, неверицу мирољубивог човечанства, стигао је нечувени одговор препун цинизма. Објашњење НАТО злочинаца о грешци, о „колатералној штети”… Изазвало је то још веће огорчење, већу патњу и бол.

Алексинац је, дан после страдања, од поштеног и хуманог света назван „Српском Хирошимом”, јер су у уништен градић стигли, да се увере у размере страдање невиних, многи домаћи и страни новинари, представници амбасада, који су немо посматрали последице НАТО-а. О том јутру сведоче фотографије и албуми Хаџи Миодрага Миће Миладиновића, које су обишле свет, као сведочанство о данима безумља.

Четворо Алексинчана и са њима петогодишњи дечачић погинули су седам дана касније у Грделици, у гранатираном возу.

И пред сам крај бомбардовања опет је Алексинац био мета агресорских пилота – 28. маја на становнике „Новог насеља” испаљено је осам ракета и бомби. Погинуло је још троје становника, а десетак ја повређено и рањено… Поново су бомбе те вечери оштетиле породичне куће, убијале…

После 11. јуна и Кумановског споразума почела је обнова Србије – баш из Алексинца.

На раскрсници светова и „насред Балканске промаје”, како рече песник Братислав Милановић, судбина је Алексинцу одредила да настаје и нестаје, да буде симбол страдања, али и увек после тога, попут феникса, симбол уздизања.

 

 

Тома Тодоровић

 

 
Помен рафинерцима страдалим у НАТО бомбардовању

Панчево – У раним јутарњим сатима 4. априла 1999. године НАТО пројектили погодили су погон Енергане у Рафинерији нафте Панчево. На својим радним местима, док су савесно обављали радне обавезе, живот су изгубили Дејан Бојковић (28), Мирко Дмитровић (29) и Душко Богосављев (50). То је био други од седам напада бомбама на постројења фабрике, која је морала да одржава процес рада и у ратним условима. На годишњицу трагедије у Рафинерији, чланови породица, колеге, представници менаџмента, синдиката и градске управе положили су венце и цвеће на спомен-обележје у кругу фабрике, које је тужно сећање на страшну трагедију и погибију Мирка, Душка и Дејана.

 

О. Ј.

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed