СПОНА, 24. 11. 2025, Бакарно гумно – одломак из књиге ’Записи из Македоније‘ Милутина Станчића

Бакарно Гумно Фото: Алекса Цигановић, из Милутин Станчић, Записи из Македоније, Службени гласник, 2023, СПОНА

Овде где тутње векови. Где је предивно и тужно.

Врелина дана пара уши као покопана истина. Горчина муњевите кротости. Бакарно гумно. Јачина имена. Топонима силних струна у бићу.

Какво само име носи локална Железничка станица. Воз стоји. Заустављам векове. Корен рода мојега; чије ме (све) ране боле. Тишина траје, не престаје

Овде где тутње векови. Где је предивно и тужно.

Врелина дана пара уши као покопана истина. Горчина муњевите кротости. Бакарно гумно. Јачина имена. Топонима силних струна у бићу.

Какво само име носи локална Железничка станица. Воз стоји. Заустављам векове. Корен рода мојега; чије ме (све) ране боле. Тишина траје, не престаје. Отишао је воз, са њиме и безбројна неодговорена питања. Закорачах, па стадох. Обрнух се око себе. Гледам дуго у запуштени кућерак железничке постаје. Са мнон из воза, силази и сељак из села Веселчани, име му Спасе. Поред – Прилепска река тече, као и ток мојих мисли и разговора са њиме. Показује на Алинце, и на остатке споменика у брдима. Застаје, огледа, па наставља. Срушен је, вели.

Бакарно Гумно, топоним у околини Прилепа на коме су се одиграли крвави бојеви српске и турске војске новембра 1912. године. У српском предању „Бакарно гумно“ означава крајњу тачку досељавања Срба из своје прапостојбине, а ово у прилепском крају је једно од многих које је остало у српском колективном сећању. Између два светска рата на овом месту је био подигнут споменик изгинулим српским војницима – ослободиоцима Марковог Прилепа, у облику пирамиде, символа граница, срушене током окупације од стране Бугара (локалних), а на њеном месту се данас налази градска депонија. 

– Видећеш нешто камених остатака, ако је покошено, нема ништа, срушили га Бугари. И, пази, има кучића, џукела.

Застаде, па настави, у тој тишини, обореног погледа, и задржаног ваздуха, набораних обрва, испуштен је био један нечујни крик.

– Знаеш, мори чедо, настави, покрај Депонија минует патот…Није више ништа после тога рекао, разишли смо се у тишини, глувој, немој, дубокој. Ја, и да сам хтео, а хтео сам нешто рећи, нисам могао. Сустигла ме немоћ описа наших дана, и тога подневља једног јутра надомак Прилепа.

Наставио је пут даље, прешавши преко пруге, па пута; плота и прага, векова! Преко наших незнања, кота и погледа. Бивао је све даље. Дуго сам посматрао тај спори корак, гегање, с једне на другу ногу. Наставих сам, кораком спорим, а дугим. Као да зачух у даљини гусле. Или ми се то само учини, на пропланку и жарком сунцу, где су се све наше нарави сунчале.
Како ме само осваја легенда о Бакарном гумну:

„Срби су Срби су у сеоби од Солунских крајева носили огромно гумно од бакра да би при сеоби могли да обаве вршидбу. Када су отишли на север, на својој јужној међи су закопали Бакарно гумно. Становништво је приликом прича о подели Македоније увек тврдило да ће српско бити до гумна, за које су становници увек говорили да је јужно од њихових насеља. У Куманову да је на Овчем пољу, у Прилепу да је код Штипа, код Штипа да је код Ђевђелије. Мит је даље говорио да ће Турци коначно бити поражени на Бакарном гумну ма где оно било. У време битке на Алинцу код Прилепа, становници су дописницима и војсци говорили да је локалитет борбе на Бакарном гумну. Неупућени у мит војни дописници су борбу назвали, борба на Бакарном гумну, иако тај локалитет заправо није постојао“.

Постојимо ли? И, у којој мери? Гласно ћутим. Обрћем се, тај круг траје реко бих подуже. Опет ћутим. Бакарно гумно. Не постоји, а и данас у данашњој новој балканској држави, „Северној“ Македонији постоји непостојеће место и станица: Бакарно гумно!

Све боје боли у нијансама сивог.

Изнова се враћам цитату из књиге Србија и Стара Србија о предању о Бакарном гумну: „Митска паралела између Бакарног гумна и коначне, армагедонске битке, повлачена је по линији почетак-крај. По предању, Бакарно гумно је везивано за етногенезу Срба и њихово насељавање у српске земље. По том предању, које је по причи мештана забележио Јеротије Рачанин 1704. године, Срби су у време свог доласка у нову постојбину, однекуд од Солуна, прво пали на Овче Поље, где су исковали гумно од бакра, јер су били невешти у пољопривреди и нису умели да вршу жито на земљи. Када су се временом научили ратарству, праоци Срба су гумно оставили на Овчем Пољу, где је по веровању локалних житеља и даље лежало затрпано земљом. Рачанин даље казује да мештани веле ’да ће ту велико крвопролитије од Турака бити напосе‘“.

Током 18. и 19. века предање о гумну је почело да добија нове елементе. По верзијама које су у другој половини 19. века у разним крајевима Старе Србије и Македоније забележили Мита Ракић, Панта Срећковић, Јован Драгашевић, Милојко Веселиновић и Јован Хаџивасиљевић, Бакарно гумно је сматрано јужним међашем српске земље које су праоци Срба поставили још при свом досељавању, а на његово постојање под земљом је осим на Овчем Пољу указивано и код Скопља, у Прилепском пољу, јужно од Штипа, јужно од Охрида, код Костура и на реци Марици. Велики број „локација“ једног гумна-међе последица је слабог познавања географије локалног становништва и жеље приповедача да се и њихов завичај уброји у границе некадашњег и будућег царства. Кумановци су зато гумно смештали на Овче Поље, а Штипљанци, Прилепчанци и Охриђани све даље на југ од својих градова. Претварањем предачког гумна, наводно старог колико и живот Срба на Балкану, у јужни међаш, предање о коначном обрачуну са Турцима изнад њега заокружило је логичну целину. Нови нараштај Срба коначно ће поразити Турке баш на својој праотачкој међи и преко њега ће их протерати из српске земље.

Легенда о Бакарном гумну. Живи ли? Живимо ли, јесмо ли живи? У којој то мери?

Милутин Станчић

Милутин Станчић, Записи из Македоније, Службени гласник, 2023.