СРНА, 1. 10. 2023, Кукољ: У Јасеновцу сам гледала како усташе живо дијете бацају псима

„Раскужна постаја Загреб“: Српчићи из хрватског логора Јастребарско из система логора Јасеновац Фото: Архив Републике Српске, Збирка „Концентрациони логор Јасеновац“ – V дио: Дјеца у логору

Испред мене жена са дјететом у рукама које је имало годину дана, одузимају јој дијете, она плаче, бори се, туче саму себе, али кад су усташе дијете одузели, тада су га набили на бајонет и још живо бацили псима који су га растргали, док су мајку докрајчили кундацима и ножевима, прича Добрила Кукољ, која је као једанаестогодишња дјевојчица прошла голготу Јасеновца

Добрила Кукољ из села Међеђа код Козарске Дубице 1942. године у Јасеновцу гледала је својим очима како су усташе живо једногодишње дијете бацили псима, ту страхоту деценијама не може да заборави и њом започиње своје свједочење о боравку у концентрационом логору Јасеновац.

„Испред мене жена са дјететом у рукама које је имало годину дана, одузимају јој дијете, она плаче, бори се, туче саму себе, али кад су усташе дијете одузели, тада су га набили на бајонет и још живо бацили псима који су га растргали, док су мајку докрајчили кундацима и ножевима“, прича Срни деведесетдвогодишња Добрила.

Према њеним ријечима, из сабирног логора Церовљани заробљени Срби, жене, дјеца и старци са Козаре стигли су у концентрациони логор Јасеновац, на чијем улазу је био натпис „Усташка служба“ и „Живио Анте Павелић!“.

„Са обје стране пролазимо у колони кроз шпалир црнокошуљаша који врше претрес да ли неко има нешто од ствари. Затим иде класирање мушке дјеце и одвајање од мајки, плач, туга и страх“, кроз сузе се присјећа Кукољева.

Она се сјећа и да су је након уласка у логор смјестили са осталима на голу земљу, било је љето – јул. „Пече сунце са свих страна, не мичемо се, зијевамо као птићи тражећи мало воде, али нема“, наводи Кукољева.

Према њеним ријечима, на самој обали усташе су поставиле пањ и маљ са сјекиром. „Како ко случајно прође или ако они шта примијете, тако га одведу и на свирепи начин убију и тијело баце у Саву. Сјећам се мајчиних ријечи да не прилазим Сави“, каже Кукољева.

Она додаје да су у логор спроведени у одјећи у којој су их истјерали из куће и да тада нису имали ништа.

„Док је около било траве чупкала сам и плакала. Трећи дан добили смо неке конзерве кукурузног брашна у млакој води. Ја сам то јела, а сестра Јагода почела је да повраћа и бацила је конзерву. Сутрадан смо се сви разбољели, дјеца поготову, уз јауке, на крају су од исцрпљености умирали“, говори Кукољева.

ГОЈКУ БАТАЈИЋУ СТРАЖАРИ СЛОМИЛИ РУКУ ЗБОГ КОРИЦЕ ХЉЕБА, СПАСИЛА ГА ДОБРА ЖЕНА

Добрила је навела да су њеном стричевићу Гојку Батајићу, који је преживио захваљујући некој доброј жени која га је одвела са собом у неко село, а послије у Славонски Брод, док су били у логору Јасеновац стражари за једну корицу хљеба сломили десну руку до лакта. Према њеним ријечима, када га је први пут послије тога видјела 1952. године тај дио руке није имао.

„Гледала сам сваки дан како долазе теретни вагони и како усташе истјерују људе, жене и дјецу који плачу и запомажу, док им отимају завежљаје, а њих протјерују даље у већ направљене бараке“, каже Кукољева.

Према њеним ријечима, усташе су њену мајку са осталим женама ујутро тјерале на присилни рад, а увече их враћале, а у то вријеме брао се пасуљ кукузар који је већ био зрео.

„У једној од вечери једна од жена која је ишла на рад са мојом мајком почела је да јауче на сав глас говорећи како то не може више да издржи јер је пролазила поред своје куће, али узалуд, све су морале да раде под будном стражом усташа. Моја мајка јој је говорила да ћути јер ће је чути усташе. И чули су је, зграбили и одвели до ријеке Саве, убили маљем и бацили у воду“, присјећа се Добрила.

Према њеним ријечима, једнога дана истјерали су их под пратњом усташа на жељезничку станицу гдје су потрпани у сточне вагоне, збијене једне до других да су једва дисали, гладни и жедни.

„Усташе су тада питале хоћемо ли воде и јесмо ли жедни? Успјела сам да се прогурам до врата вагона и видим како се зликовци перу до паса сапуном и након купања нама пружају да пијемо ту сапуницу у лаворима“, наводи Добрила.

ДА БИ ПРЕЖИВЈЕЛА ПИЛА ПРЉАВУ ВОДУ СА САПУНИЦОМ

Она истиче да је пила ту прљаву воду, јер другог избора није било, те да су мало свјетла видјели кроз прозорчић када су се вагони покренули.

„Довезли су нас до Сиска, ту смо дуго стајали, а плач и јаук не помажу. Након дугог стајања су нас покренули, а већи дио је остао. Вратили су нас назад према Јасеновцу и продужили за Пакрац“, прича Кукољева.

Према њеним ријечима, њену и друге породице разорио је рат 1941. године, када су власти Независне Државе Хрватске (НДХ) одмах приступиле одвођењу мушкараца и жена на присилан рад и хапшењу угледнијих Срба биљежника, учитеља и свештеника.

„Први напад усташа на моје село био је у љето 1941. године, када смо ја и моја породица напустили село. У овом нападу усташе су ухватиле моју стрину Петру Батајић силовали је и заклали, а затим су заклали и Срету Шолају, Марка Милановића„, сјећа се Кукољева.

Она свједочи и да су усташе из Дубице, Јасеновца и Орахове на Божић 1942. године напале њено село, хапсиле неке људе, жене и дјецу, те да су неке поклале и спалиле, док су у цркву у Драксенићу утјерали људе, жене и дјецу, боли их ножевима, а дјевојке силовали на самом олтару, сјекли им дојке и малој дјеци разбијали главе о зид цркве.

„И данас у селу Драксенић постоје гробнице, давно подигнуте, а на једној од њих је исписано `Гробнице женских дојки`, на другој `Гробнице дјечијих мозгова`“, прича Кукољева.

Добрила Кукољ, која данас живи у Бањалуци и предсједник је бањалучког Удружења логораша Другог свјетског рата, своје свједочење завршава поруком да су Јасеновац и Доња Градина опомена да се више никад више не дозволи зло рата.

„Путниче намјерниче, када те пут нанесе у Јасеновац – поклони се сјенима на хиљаде мртвих душа, људи, жена и дјеце. Понеси моју поруку свијету да никада више не дозволи да било ко или било гдје не потегне нож и маљ на људе било које нације и вјере“, поручује Кукољева.

Јавна установа Спомен-подручје Доња Градина издала је књигу Добриле Кукољ „Туга која траје читав живот“, која вјеродостојно свједочи о српском страдању у НДХ.

Раговарао: Миломир САВИЋ