СРНА, 5. 4. 2022, Црна слика преосталог српства у општини Клина

Клина, панорама Фото: Владислав Ћуп, Грачаница Онлајн

„Нестајемо. Једно по једно домаћинство се гаси по селима, а са њим и српство“, наводи Весна Пешић и истиче да је највећи проблем преосталих Срба, не само у урбаном дијелу Клине, већ и у селима, „исконска мржња Албанаца према српству“.

Весна Пешић, предсједник Привременог органа општине Клина, са сједиштем у Клинавцу, највећем српском селу у овој општини, упозорава на ужасан положај Срба и српске дјеце у том дијелу Косова и Метохије.

„Мој син, ученик осмог разреда основне школе, до данас није сам ушао у продавницу, не зна шта је рачун, нити зна шта колико кошта“, каже она за Срну.

Она упозорава да „све што је српско у том делу Космета – замире“.

„Нестајемо. Једно по једно домаћинство се гаси по селима, а са њим и српство“, наводи Пешићева и истиче да је највећи проблем преосталих Срба не само у урбаном дијелу Клине, већ и у селима, „исконска мржња Албанаца према српству“.

Проблеми су и недостатак запошљавања, лош материјални положај и недостатак „трунке воље већинске албанске популације да се преосталим Србима омогући какво-такво право на живот и пружи шанса суживоту“.

На дворишној капији Албанци су јој на енглеском језику исписали натпис „убице“, те јој засипали кућу и двориште камењем и молотовљевим коктелима, док се њено троје дјеце тресло од страха.

„Сам Бог зна шта смо све преживели, а плашимо се да тортурама није крај и да ћемо и нас двадесетак преосталих Срба, једно по једно, нестајати, јер егзистенције, посебно за младе и децу, нема нити ће је бити уколико Албанци не схвате да је метохијска котлина била и да мора бити колико албанска – толико и српска земља“, каже она.

Она заједно са Божом Шарковићем, јединим ветеринаром српске националности у метохијској котлини, набраја села у којима се не диме оџаци на српским кућама.

У Клинавцу, ослоњеном на урбани дио града од тридесетак српских домаћинстава са око 180 живих душа остало је само двоје стараца, иако је у селу направљено двадесетак повратничких кућа.

У селу Пограђе, од предратних 25 домаћинстава са око 130 душа, данас нема Срба и у њему је свих осам повратничких кућа обијено, опљачкано и до темеља сравњено са земљом.

У селу Штупељ, у најјачем предратном српском селу у општини Клина, у којем је убијено десетак стараца, а потом спаљено у кући, Албанци и „новопечени“ Египћани не дозвољавају повратак нити помисао о повратку Срба.

У овом селу више хиљада хектара у власништву Марушића, Лалића и Мисирлијића, Бакараца, те неколико стотина хектара у власништву бивше задруге (без накнаде) обрађују Албанци и Египћани стално пријетећи да ће онај ко се одважи да се врати проћи као убијени старци 1999. године.

У Грабцу, гдје је изграђено 25 повратничких кућа, посљедњи повратници напустили су своје домове 2019. године, а у Бичи, у којој се налазила база италијанског Кфора и у којој је изграђено 35 повратничких кућа, остало је још двоје сталних и двоје привремених становника српске националности, који имају више од 75 година.

У Беркову је изграђено двадесетак повратничких кућа, а у селу ослоњеном на путни правац Клина-Пећ остало је још 11 домова у којима се оџак дими. У сусједним Рудицама од 15 повратничких остало је још седам породица, док је у Великом Крушеву преостало осам повратничких породица.

У Беркову, Рудицама, Велком Крушеву и Јагоди, у којој нема српске душе, селима ослоњеним на Пећку Бистрицу и Источку ријеку, живјело је до средине 1999. године око 150 српских домаћинстава.

У Видању, највећем српском селу у општини Клина, изграђен је знатан број повратничких кућа и у овом селу опстаје у, како вели Пешићева, солидним безбједносним и економским условима, око 30 српских породица од предратних педесетак.

На Видање се ослањају Будисавци, село познато по истоименом манастиру, метоху Пећке патријаршије, али, изузев монахиња, ово село вапи за живом српском душом иако је изграђено шест повратничких кућа.

У Дреновцу је живо 11 домова са неких петнаестак душа, док се српска ријеч не чује у селима Горњи и Доњи Петрич, у којем су албански терористи посјекли запис стар неколико стотина година и порушили до темеља цркву коју су браћа Карић саградила као задужбину.

Недалеко од задужбине Карића живи једна осамдесетпетогодишња старица, док је преосталих осам провратничких кућа опљачкано, запаљено и порушено до темеља.

У селу Дугоњево у изграђених 12 повратничких кућа живо је пет, док су у Гребнику, од тридесетак предратних фамилија са по десетак чланова, опстале четири породице са по два члана.

Према подацима Привременог органа, до средине осамдесетих година прошлог вијека Срби су живјели у 76 села на подручју општине Клина.

Албанци су до 1999. године успјели да од Срба „очисте“ тридесетак села, да би послије НАТО агресије и, посебно, послије мартовског погрома 2004. године Срби, бројени на прсте, опстали у свега 15 села.

Неколико хиљада Срба прогнаних из села Грабаница, Јошаница, Кијево, Вокшић, Дољанце, Кпуз, Млечане, Долово, Душевић и Јеловац, прича једини ветеринар српске националности у метохијској котлини Божо Шарковић, „не смеју ни да помисле да се врате“ јер се сви налазе на потјерницама које су на приједлог комшија Албанаца сачиниле косовске институције, оптужујући их да су наводно починили ратне злочине.

„Најлакше и најмоћније средство за отимање српске земље и прогон српства су те њихове измишљене оптужнице“, објашњава предсједник Привременог органа Клине Весна Пешић.

Истовремено, косовска полиција увијек када по пријави претученог Србина изађе да изврши увиђај закључи да се подносилац пријаве „сам повриједио“ или, кад је ријеч о рањавању, да се „сам ранио рукујући оружјем за које нема дозволу“.

„Морам да кажем – да није наше матичне државе Србије и њене помоћи данас у општини Клина не би живела једна-једина српска душа“, наводи Пешићева.

У општини Клина, упркос апсолутној изолацији и свакодневном страху за животе, опстало је 21 српско дијете у доби до осмог разреда.

Средњошколаца нема и то, указују Шарковић и Пешићева, говори о тмурној слици будућности српства у Клини.

Неђељко ЗЕЈАК