Стање ствари, 28. 9. 2025, Војвода Василије Трбић: Мемоари 1898-1918. [In memoriam]

Српске војводе у Битољу 1908. Горњи ред: Петко Илић (Куманово); Јован Божиновић „Мајка“ (Демир Хисар); Дане Стојановић (Порече) Коста Денковић (Прилеп); Пејо Михајловић (Демир Хисар) и непознати четник. Доњи ред Михајло Јосифовић (Порече); Јован Цветковић „Долгач“ (Прилеп); Василије Трбић (Славонија, велешки војвода); Глигор Соколовић (Прилеп) Стеван Недић „Ћела“ (Демир Хисар); и Јован Стојковић „Бабунски“ (Велес) Фото: СПОНА Скопље, Историја четничког покрета 1903-1918.

Василије Трбић је био један од најхрабријих и најспособнијих војвода Српске четничке акције у Отоманској Македонији, неуморни национални делатник и један од најзаслужнијих за ослобођење Вардарске (Српске) Македоније

У издању Виогора из штампе су изашли Мемоари 1898-1918. Војводе Василија Трбића, капитално дело о подвизима Српске четничке акције у Отоманској Македонији у првим деценијама ХХ века. Као један од најистакнутијих међу српским војводама Василије Трбић је оставио непроцењиво сведочанство о борбама са турским окупатором, бугарским шовинистима и арнаутским бандама које су пљачкале и пустошиле српска села у Вардарској Македонији.

Револуционарни конгрес у Скопљу 1903. године

У октобру 1903. године одржан је у Скопљу револуционарни конгрес у кући Милана Генова, апотекара. На тај конгрес од стране Срба био сам послат ја, Светозар Томић, ондашњи заступник директора гимназије у Скопљу и Михаило Манчић, родом из Врања, али дугогодишњи чувени кројач европског одела у Скопљу. Бугара је било око петнаест – цео месни комитет из Скопља, др Николов, председник бугарске организације из Скопља, Дамјан Грујев, Христо Матев, Милан Војницајлијев, Петар Поп-Арсов и др.

Прве вечери конгреса наступила је критика: зашто је пропао (Илинденски) устанак? Мишљења су била разна. Док је Петар Поп-Арсов тврдио да је устанак пропао зато што Бугарска није пружила никакву помоћ устаницима, дотле су други тврдили да народ у ствари није био припремљен за устанак. Милан Војницајлијев, који је у то време био драгоман руског консулата у Скопљу (Руси су у Скопљу имали два драгомана – једног Србина Александра Буквића, родом из Скопља, и другог, Бугарина, Милана Војницајлијева, родом из Велеса) са подсмехом је говорио да је у велешком срезу, где је свет био отресит, требало великих напора да се некоме да, односно да неко прими пушку у руке, а кад је прими у највећој тајности, он је у највећој тајности тако закопа да је ни сам не може пронаћи. У томе је било много истине. После дугог преговарања, Христо Матев, који је уједно био и инспектор бугарског школства у Македонији, изнео је предлог да се народ мора спремити за револуцију, и то путем живе речи, а и путем брошура, летака и сл., тј. да се спреми за једно велико дело.

Све до тог момента ја сам на конгресу ћутао, и, што но веле наши стари, слушао шта старији говоре. Онда сам устао и запитао бугарске представнике на коме језику они мисле да пишу те брошуре, те летке и те поуке. Они сви у један мах одговоре: „Наравно, на бугарском језику“. Ја онда одмах одговорим овако: „Е, видите, то тако не може да буде јер у Македонији поред Бугара живе и Срби, па и Грци, а има и Влаха, и немогућно је да сви ти небугари приме неку наставу, макар и револуционарну, на бугарском језику“. Онда наставим: „Ја овде нећу да заступам Грке, ни Влахе, ни остале, али вам отворено кажем да се публикације које буде издавао Централни комитет у Софији, ма какве садржине да су, могу растурати по српским селима само ако буду писане на чисто српском књижевном језику“. Онда је устао Дамјан Грујев и казао: „То значи да ви Срби заступате да се Македонија дели на интересне сфере. Ми то не допуштамо. Македонија је једна целина и она се не може делити. Централни македонско-одрински комитет спречиће силом и убиствима сваки такав покушај. И ко год буде у том правцу радио, он је од Централног комитета осуђен на смрт“. Пошто су Бугари били у већини, нисам могао да се бијем са њима већ само довикнем Дамјану Грујеву једну турску пословицу: „Дур ага, јендек вар“ („Стој, ага, јендек је пред тобом“), узмем капу и залупим врата за собом. Она двојица Срба остану још неко време и оду пре завршеног конгреса.

После тога седнем и напишем извештај за Врање, предам га Манчићу да га пошаље Рафајловићу, а ја одем у Скопску митрополију и замолим администратора, изабраног митрополита Фирмилијана, коме Турци дуго година нису давали ферман за то звање јер то није хтела ни Цариградска патријаршија. Замолим да ми да једну препоруку за манастир Св. Прохора Пчињскога. Он ми да препоруку, а ја пронађем мантију и капу. Обучем се и одатле се упутим у Куманово не казујући никоме, па ни њему, куда ћу и шта ћу. У Куманову одседнем код српског првака Ћорђа Денковића и одатле пођем сутрадан у манастир Прохор Пчињски – упреподобљен, са мантијом и капом – онако како треба да буде исправан поп, али за појасом сам имао револвер. Кад сам дошао у манастир, предам писмо епитропу манастирском, чувеном газда-Недељку Ковачевићу из Клиновца, села близу српске границе. Игуман манастирски био је Владимир Протић, родом из истог села, рођак газда-Недељков. Недељко је био савршен човек и економ, неописив човек.

Василије Трбић војвода велешки (1905-1908) Фото: Витезови Карађорђеве звезде са мачевима, Томислав С. Влаховић, 1988, Wikimedia Commons

Зашто сам дошао баш у тај манастир? – Ја сам тачно знао да је Бугарска извршила организацију у многим местима Македоније под именом „Внтрешна македонско-одринска револуционарна организација“. Ова организација, потпомогнута од званичне Бугарске, од свештенства бугарског у Македонији, од њихова учитељства и многих грађана, постаје сваким даном све јача и све моћнији фактор. Насупрот њој може се ставити само једна солидна српска револуционарна организација, које до тога момента нигде није било. Почетак њен морао је да буде на српско-турској граници, да се организују Срби и српска села на турској страни, да би по потреби могли преносити оружје и муницију, прихватити чете чим пређу српско-турску границу, и од тога прихватишта даље ширити организацију помоћу чета, преко српских свештеника и учитеља. Управо, по оној народној, требало је „клин клином“ избијати. Да бих могао тај посао отпочети и даље вршити, требало ми је слободно кретање по манастиру и зато сам се морао поверити газда-Недељку, епитропу манастирском. Газда-Недељко био је прво уплашен јер је оценио да сам сувише млад за тако велике послове и бојао се да бих својим поступцима могао компромитовати и манастир и њега. Требало је да га уверим да нема разлога да се од тога плаши, да сам о свему добро размислио и да ће се ускоро видети резултати мога рада, и то у добром смислу.

Како је било жалосно стање на самој српско-турској граници, ево једног доказа: српско село Старац, које је до самога манастира, делило се на неколико махала. Једна од тих махала која је била најближа српској граници (десет километара у ваздушној линији) звала се Станчевац, и у томе Станчевцу постојала је бугарска школа. Бугарски учитељ, један сељак из тога села, већ је био ушао у ту македонско-бугарску организацију. Прво организујем село Јабланицу, које је имало око петнаест кућа, а затим отпочнем организовање села Старца, и кад сам већ имао тридесетак људи добро организованих и оданих, изаберем између њих некога Ристу Илића, који се доцније звао Риста Старачки, родом из Старца, и пошаљем га као курира у Врање. Известим Жику Рафајловића о свему што сам предузео и замолим га да овоме моме куриру да пушку и револвер. А за други пут да ми спреми петнаест пушака са потребном муницијом, а ја ћу послати неколико људи у Србију у село Буштрње, срез пчињски, где ће сачекати оружје из Србије, примити га и пребацити за Турску. Рафајловић је прихватио ове моје предлоге и после петнаест наредних дана већ сам имао двадесет наоружаних људи у Пчињи.

To је био почетак прве српске организације и основа за почетак наше одлучне борбе против Бугара у Македонији. Колико је ова организација била сигурна може потврдити овај пример на простору од Ристовца па до Буштрња и мало гope навише, у току осам година, од 1904. па до 1912. године, прешло је неколико стотина чета у Турску, и никад ниједна чета на томе простору и у томе правцу није пострадала. Све су добро прошле, иако је српско-турска граница била стално поседнута од стране турске редовне војске (Турска није имала граничаре). Један непредвиђени догађај, а и доста непромишљен, прекратио је моје даље борављење у Св. Прохору, али сам за то време, поред чврсте организације у Пчињи, ухватио везе и створио себи сараднике, од којих су Лазар Божовић, управитељ српских школа у Бујановцу за цео срез прешевски, са Костом Аранђеловићем, учитељем у Пељинцу, срез кумановски, па са Јованом Мурговићем и Јованом Цакићем у Куманову и са чувеним протом Ташком из Куманова (који је иначе родом из Крушева, а који је убијен у Куманову). Имао сам на уму једну ствар: да ми Срби на првом месту морамо бити борци против Турака и да отимање земље, ослобођење од Турака, мора да буде главна садржина нашег посла тамо. Друго, из чељусти бугарско-македонске организације истргнути наш свет, који су они почели хватати као кљештима, јер су већ у њиховим рукама били изразити наши људи: као бугарске војводе Таса и Дејан, браћа из Присовјана, срез охридски, Милош из села Стебљева, на левој страни Дрима, Кецкаровићи (племе – одакле је и отац Кемал Ататурка, Србин потурчењак који је до краја свог живота одлично српски говорио), Коча Куршум – све су то били изразити наши људи, али су већ били пришли изразито бугарској организацији. Преко њих се већ почело утицати на српска села, да прихвате ову организацију, a као прва последица тога да се одрекну српства. To је требало да буде други циљ те наше организације; а трећи: потискивати целу ту организацију од Црног Дрима и Охридског језера до Вардара и даље.

Новински текст Четничка борба у велешком селу Дренову 1907. и војвода Василије Трбић у униформи ЈкВ Фото: Време, 8. октобар 1939. године, стр. 13, НБС

Убиство Шериф-бега – Крај зулуму у Горњој Пчињи

Под утицајем тих и таквих схватања, 21. I 1904. изненада долази у манастир Св. Прохора Пчињског, Шериф-ага, родом из Куманова, који је имао дванаест села закупљених у Пчињи као свој спахилук. Купио је то за јефтине пape, а од сељака, купећи десетак, управо осму оку која држави припада од онога што ради – више од половине производа – десетоструко је наплаћивао од њих не узимајући ништа у натури, већ само у готову.

Прво процени:

На дрвету има триста ока крушака. „А, ага, ово није крушка, ово је брест“.

„Не то је крушка, и остаје крушка“.

За то, рецимо, има да му дадне четрдесет ока крушака, али процењено у новцу – рецимо педесет пара ока, иако је на пијаци десет пара, и узме му пола турске лире у злату… To су били ти зулуми који су притискивали наше сељаке. И онда кад се једанпут процени колико који сељак треба да дȃ у новцу томе бегу-спахији, онда се одреде рате за исплату. И тада је овај Шериф-бег дошао да наплати једну од ових својих рата у Пчињи за оних својих дванаест села.

И пошто је тукао и злостављао свет за овај новац, јер га је било тешко сакупити, већ сам почео смишљати на који начин да ослободим свет тога спахије, али сам гледао да то прође без неке велике националне штете, да не би због једног Турчина пострадало неколико српских села и да ми не би похватали и позатварали најбоље сељаке тамо.