Натпис назива друштва „Душан Силни“ у Дубровнику почетком 20. века Фото: Bileca.rs
И ПОРЕД изузетно јаке прозелитске пропаганде српско католичанство је дуго одолијевало кроатизацији, што се нарочито испољавало у Дубровнику и јужном приморју.
О Дубровнику као националном и културном сједишту јужнодалматинских Срба најбоље свједочи попис становништва од 31. децембра 1890. године, по коме је дубровачка опћина имала 11.177 становника, од којих је било 9.713 Срба римокатоличких и православних. У попису је стајало да су Срби говорили српским језиком, а као што је познато, писали су Вуковом латиницом и ћирилицом (у културном оптицају била су дакле два писма којима су се служили Срби). Остатак становништва припадао је Италијанима (Романима) 716, Мађарима (384), Њемцима (285) и другима. Према вјероисповјести доминирали су римокатолици (10.327), док је православних било свега 546. Срби су у великој већини били римокатолици, Хрвати нису помињани . Дакле, рубни римокатолички градови постајали су стубови Хрватства, „мртва стража“ на Дунаву и јужном Јадрану, иако се у њима до почетка 20. вијека Хрвати уопште не помињу.
Слична је ситуација била и са Конавлима и Цавтатом – „Малим Београдом“, у којем су доминирали Срби римокатолици. Чак су и на изборима из тридесетих година Срби римокатолици били велика већина. Тако је на пр. на општинским изборима у Цавтату, од децембра 1937. већину добила национална (југославенска) листа Нике Враголова (у време рата припадник Михаиловићеве ЈВуО). У чланку „Из Цавтата“, штампаном у листу „Дубровник“ (бр.30, 21. август 1937), истиче се да се Цавтаћани осјећају 70 одсто као Срби, а 95 одсто да су југословенски опредељени. Мачеков ХСС је против њих водио жестоку кампању преко батинаша „Хрватске сељачке и грађанске заштите“.
КАО ПОТВРДА СРПСТВА наведених територија су и егзактни аустријски царски пописи становништва из 1846. и 1850. рађени по етничкој основи. Они свједоче о искључивом српству Далмације, Дубровника и Боке. По попису из 1850 било је 409.000 Срба, од чега свега око 70.000 Срба православних и око 330.000 Срба римокатолика, без помена хрватства које се тек стварало од тог времена. Велики број римокатолика свједочи о агресивној римокатоличкој прозелитској активности, доброј организацији бројних бискупија, деканата и жупа. Бројне бискупије су биле на југу на уском подручју: Дубровачка бискупија, Требињска, Будванска, Мостарска, Арцибискупија барска примасија српска… Цркве и самостани су подизани у чисто српским срединама.
Дубровачки лингвиста Милан Решетар, Србин римокатоличке вјере, у својим радовима из 90-тих година 19. вијека спомињао је само „српско име за дубровачки народ и за језик“. Он је писао о „двама народнијем именима (Срби и Хрвати) српског народа.“ Решетар је истицао да су пјесници Ђоре Држић, Шишко Менчетић и М. Ветранић били Срби римокатолици), али и мање познати Димитровић, Чубрановић, Водопић, Наљешковић, Бурешић, М. Мажибрадић. Сви наведени су били Срби римокатолици, који су говорили српски језик два српска дијалекта (штокавски са елементима чакавског). О српству Дубровчана и бројних далматинских књижевника свједочи и српско-далматински магазин од 1836 до 1873 године, потом лист „Дубровник“ и ревија „Срђ“.
ИЗВИТОПЕРЕНА РАСПОЛУЋЕНОСТ ХРВАТСКИХ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА
МИЛАН РЕШЕТАР је до краја живота задржао језичко српство штокавштине, али и дијелом и чакавштине, нарочито оно везано за Дубровник. У завршним реченицама Приступне академске беседе „Најстарији дубровачки говор“ (у оригиналном нецензурисаном тексту прочитаном 7. марта 1941.) Решетар је писао о искључивом српству дубровачког говора, без хрватских језичких „натруха“. Тако је у завршној реченици (избрисаној од комунистичких цензора) Приступне академске беседе, (која је написана ћирилицом), закључио да су Срби и Хрвати један народ под два имена, „али кому су Срби и Хрвати два народа, тај ће морати признати да је Дубровник по језику био увијек српски.
Дубровник је и по ћирилском писму био српски. Да би негирали ћирилско писмо Дубровника хрватски академици и професори су 2012. организовали научни скуп о јубилеју прве ћирилске књиге „у“ Хрвата из 1512. године. Насупрот разбијачима ћирилских табли у Вуковару, у исто време се појављују тзв. научни појединци који тврде да је и ћирилица као и латиница хрватско писмо (то је шизофрена располућеност хрватске писмености), па наводе примјер ћирилске дубровачке књиге. Ћирилска глагољица је од хрватских фалсификатора присвојена већ од почетка 20 стољећа, исто као и српска ћирилска босанчица од Хрвата и муслимана БиХ.
По питању језика дубровачке властеле (из чије породице је и мајка Руђера Бошковића), Решетар је био увјерен да они у првој половини XV вијека нису говорили српски већ романски (италијански).
У ПОЗНИЈИМ РАДОВИМА Решетар није много одступао од својих младалачких теза о најстаријем дубровачком говору: „Најстарији дубровачки говор управо је онај романски (новолатински) дијалекат што се је за вријеме римскога господства развио на источној обали Јадранскога мора и тамо се сачувао у неким приморским градовима и отоцима…
Како су Срби врло рано, по свој прилици већ од прве половине VII вијека, почели улазити у те градове и прелазити на те отоке, то су они у њима сустопице и потискивали тај стари романски говор, што се у науци обично зове ‘далматски’, јер се највише говорио у Далмацији, премда је обухватао на сјевер и истарске отоке, нарочито Крк, а на југ и приморске градове сјеверне Албаније. Далматски је говор био, чини се, у себи прилично једноличан и надовезао се је на старе истарске, па даље на фурланске и ладинске говоре, а толико се је разликовао од талијанског језика да га неки романисти… не сматрају талијанским дијалектом већ посебним романским говором“ .
Филолошко питање старог дубровачког говора – да ли је он штокавски, према ћирилском „Зборнику“ и „Лекционару“, али и ћирилској дубровачкој прози, или је чакавски као у језику неких дубровачких пјесника. То питање, које је требало да буде и остане чисто филолошко, скренуло је скоро, према Решетаровом мишљењу, на политичко поље, јер се је питање „јесу ли стари Дубровчани били штокавци или чакавци, према познатој теорији Јернеја Копитара и Франца Миклошића да су чакавци Хрвати а штокавци Срби, само собом претворило у питање јесу ли стари Дубровчани били Срби или Хрвати, па се је о томе интензивно, а често и страствено, расправљало у многим нашим, понајвише политичким новинама“.
ВЕЛИКОХРВАТСКА ПРОПАГАНДА У ДАЛМАЦИЈИ И ЈУЖНОМ ЈАДРАНУ
У „ДИЈАЛЕКТОЛОШКОЈ КАРТИ српског језика“ Александра Белића, из 1905. године, најмање је дилеме око историјског народносног поријекла штокавштине. Такав српски језик Белић је називао „познати, вуковски народни језик“, који је „тако тешко и постепено улазио у књижевност и за чији је тријумф у српској књижевности српска наука платила осталим српским дијалектима, толико важним за истраживање и прошлог и садашњег стања у српском језику. Зато, ако желимо да дамо потпуну научну класификацију српских говора, морамо раскинути са прошлошћу и обратити једнаку пажњу на све српске говоре, који се могу забележити на Балканском полуострву. Али, нажалост, како је и речено, за ово постоји веома мало доброг материјала, јер темељнија истраживања тек почињу“.
Александар Белић, доцније и предратни и поратни председник српске академије, на дијалектолошкој карти је хтио да представи тадашње стање (стварни положај) српских дијалеката, па их је зато и подијелио на групе – онако како су се они сами временом формирали. Најважније за Белића било је да констатује шта у српском језику представљају поједини дијалекти и како су размештени на Балканском полуострву. У исто време није желео да њихова историјска страна остане неразјашњена. Белић је указао на узајамни однос дијалеката и на курс њиховог свеукупног историјског развоја.
Под утицајем идеологије монархистичког либералног Југославенства у Краљевини Југославији, Александар Белић је све више одступао од своје тезе из 1905. о српским дијалектима, те све више прихватао хипотезу о језичком србохрватству, док је, с друге стране, Милан Решетар у већој мјери задржавао језичко српство, нарочито оно везано за Дубровник.
ПРАВНИК И КЊИЖЕВНИК Лујо Војновић је 1888. писао о великохрватској пропаганди у Далмацији, односно писао да група Хрвата у Далматинском сабору „господују“, и што је најгоре називају се Народном странком, преко које су у ствари промицали хрватство. Они су већ тада фалсификаторски тврдили да је сва Далмација хрватска, да је Дубровник хрватски град, да је Бока хрватска, држећи се, како је истицао Лујо Војновић, „трулог тобожњег хрватског права“. Лујо Војновић је истицао да се „народњаци преокренуше у Хрвате под утицајем Павлиновићевих памфлета“. Држали су се измишљене тврдње да је „далматинска народна идеја била вазда хрватска“. Држали су се „монструозног“ доказивања, како истиче Војновић, да је Дубровник хрватски град, јер је некада био под заштитом угарског краља (!?). По Далмацији Павлиновићеви и Проданови народњаци и праваши су говорили: „У Далмацији Срба нема, они су политички Хрвати, Далмација је хрватска земља“, итд. Војновић је на све те фантастичне тврдње Хрвате питао којим (хрватским) правом својатају Далмацију, да ли у име господства тзв. хрватских краљева, да ли господства угарских краљева који некоћ владаху Далмацијом? Питао се у чему је то историјско право светије од права Италије на Далмацију?
Војновић је даље питао идеологе великохрватства у лику Кукуљевића и Павлиновића: „А какве су народности, молим вас Жупљани и Конављани, и Ријечани и Липођани и Мљечани.
Нијесу ли то чисти Срби да их Бог није могао створити више Србе него што су? Ми хотимице мимоилазимо босанске и херцеговачке католичке Србе, да, исто и босанске потурице које се клањају Алаху, а прави су правцати Срби“.
Резултати пописа становништва Дубровника, Далмација, Беч 1908.
Reichsräte vertretenen Königreiche und Länder, Bd. 14 Dalmatien, Wien 1908
ПОЛИТИЗАЦИЈА ТРАДИЦИОНАЛНЕ ДУБРОВАЧКЕ ДУХОВНЕ БАШТИНЕ
ОВЕ МИСЛИ О СРПСТВУ три вјере говорио је Војновић и на рачун идеолога и теолога православног Србства, који су Србе видјели једино у православљу. О томе је написао слиједеће: „Ево вам вашега православног српства! Ваља да се одлучите: или ћете свечано изрећи и научити народ да вјера нема никакова посла с народности, да Кристова вјера спасава, али да су и православни и католички Срби – Срби, или изопћите (из српства) свечано нас Дубровчане и Пераштане итд, итд, и реците: ето вас ту – Бог с вама, вјера нас дијели, Хрвати сте. Даље је говорио да Дубровчане неће моћи лако поправославити јер је католичка вјера дубоко усађена у Дубровнику, па ће својим инсистирањем жњети оно што су посијали а то је „фанатизам, цијепање самијех Срба, кукавлук и ропство“. Лујо Војновић је 1888. на крају закључио да је „српска мисао, с романским елементом, створила Дубровачку републику и поносну Боку.“
ТАКВИ ПОГЛЕДИ нанијели су велику штету корпусу српског народа три вјере, и на крају створили инстант нације (идентитете) – српске непријатеље.
(Од великохрватских пропагандиста Иван Кукуљевић – Сакцински је међу првима почео са пропагандом хрваштине код Дубровчана, Бокеља и примораца. У „Невену“ за 1855. почео је издавати своје „Пјеснике хрватске XV и XVI вијека“, који су за њега хрватски јер су писали „чистим чакавским нарјечјем“. Такви су по Кукуљевићу Шишко Менчетић (1454-1527), Ђоре Држић (1461-1501), Мавро Ветрановић. Решетар је наводио Кукуљевићево мишљење, „премда у језичким питањима Кукуљевић није никакав ауторитет“, јер се је од њега покренуло питање о најстаријем говору Дубровника, за који је Решетар тврдио да никако није чакавско нарјечје и да га „познији преписивачи“, како је истицао Кукуљевић, нису мјешали са својим штокавским.
Штросмајерова Југославенска академија у циљу пропаганде приморске хрваштине, издала је 1870. зборник „Стари писци хрватски“. Политизацију дубровачког српства и околног приморског у великохрватском смјеру, отпочео је, дакле, Кукуљевић – Сакцински, још жешће наставио Павлиновић, Штросмајер и Југославенска академија знаности и Матица хрватска.
Др Никола Жутић
