Вечерње новости, 21. 3. 2026, Беч се плашио ’Славеносрпске хронике‘: Библиотека Српске патријаришије објавила први том дела грофа Ђорђа Бранковића

Гроф Ђорђе Бранковић Славеносрпске хронике, издање првог тома Фото: СПЦ

ОБЈАВЉИВАЊЕМ „Славеносрпских хроника“ аустријског грофа и несуђеног српског деспота Ђорђа Бранковића на савременом српском, Библиотека Српске патријаршије је направила културни подвиг. Наиме, ова књига написана почетком 18. века била је у следећа два столећа библија националног препорода Срба.

– Са благословом патријарха Порфирија пред читаоцима се најзад налази први том хроника грофа Ђорђа Бранковића, а крајњи резултат биће објављивање свих пет књига – каже за Вечерње новости др Зоран Недељковић, управник Библиотеке Српске патријаршије.

– Гроф је рођен 1645. у Јенопољу, у Ердељу, Трансилванији, у угледној и имућној породици која је неговала предање о пореклу из лозе српских деспота. На тој основи је овај интелектуалац и дипломата покренуо иницијативу за ослобођење српске државе уз подршку аустријског цара. Због сумњи двора да сарађује са Русијом, ухапшен је 1689. и стављен у кућни притвор у Бечу, а 1703. премештен у Хеб у данашњој Чешкој.

Провео је 22 године заточеништва пишући прву модерну српску историју

 

ГрофЂорђе Бранковић (1645-1711), уље на платну, непознат аутор, пре 1730 Фото: Музеј Српске Православне Цркве

Образовани барокни полиглота, дипломата, војник, авантуриста и први модерни српски геополитиколог, визионар обнове Србије, провео је 22 године заточеништва пишући прву модерну српску историју, а читалац остаје затечен пред бројем извора које је користио. Његови наводи и закључци о аутохтоности и значају српског народа откривају зашто је Беч запленио његов рукопис.

– Велики научник Јован Радонић, најбољи познавалац дела Ђорђа Бранковића, наглашавао је да његове хронике неизоставно морају да буду преведене на савремени српски језик јер су настале на размеђу између средњовековне и нововековне српске књижевности и биле основа за радове првих наших историчара 19. века: Павла Јулинца, Јована Кенгелца, Јована Рајића. Сада смо, после три века, дочекали да сазнамо шта у њима пише, јер су их до сада поједини истраживачи обрађивали само фрагментарно, а на основу тих малих узорака не може да се суди о делу које је састављено од пет књига на 3.279 страна – каже др Недељковић.

Аустријски цар Леополд Први дао је Ђорђу Бранковићу титулу барона и грофа и признао му достојанство српских деспота из практичних разлога, јер је његова породица уживала изузетан углед потребан Хабзбурзима за подизање устанка у Србији током Бечког рата. Бранковићев штаб био је у манастиру Тисмани, задужбини средњовековног српског монаха Никодима, светитеља и просветитеља Влашке, Ердеља и Молдавије. Када је окупио 800 прекаљених српских граничара као језгро своје војске, он је 1689. одржао у манастиру Туман код Голупца састанак са устаничким вођама у Србији.

Беч је, забринут због харизме српског деспота који жели да обнови независну државу, наредио његово хапшење у Кладову, због чега су се жестоко побунили Срби, темељ сигурности границе царства. Стављен је у кућни притвор у Бечу, али је и из заточеништва имао важну улогу 1690. у преговорима после Сеобе Срба. Гроф Ђорђе је митрополиту Исаији Ђаковићу дао упутства како да као представник народа и цркве на састанку са царем Леополдом добије привилегије за Србе.

Целокупне „Славеносрпске хронике“ састављене су од пет књига на 3.279 страна

Страница из петог тома рукописа Славеносрпских хроника Фото: Јован Радонић (1911), Гроф Ђорђе Бранковић и његово време, Српска краљевска академија, Београд, стр. 784, скенирано

Беч је поново признао Бранковићу деспотску титулу и олакшао му услове заточења, али га је депортовао у Хеб. После његове смрти 1711. рукопис хроника је заплењена и стављена под кључ, али узалуд. Делови су прокријумчарени, преписивани и читани два века као национални програм и међу Србима у Хабзбуршком царству и у окупираној Србији међу духовним вођама будућих устанака.

– Често су много каснији ’критички историчари‘ оптуживали Бранковића да је писао хронике искључиво у жељи да буде владар Срба, не сагледавајући их из контекста његовог времена, 17. века, када су Срби били народ без државе, расути, без структуре државности и племства – указује др Недељковић.

– Он је тражио признање титуле деспота у племенитој намери, зато што је желео да окупи Србе, без званично признатог језика, школа, управа, и да им на тај начин да димензију државности.

Превод „Славеносрпских хроника“ грофа и деспота Ђорђа приказује као великана који је вратио Србе у историју, кога су савременици поштовали као мученика за српство. О томе сведочи чињеница да је његове земне остатке, током преноса 1743. из Хеба у манастир Крушедол, задужбину Бранковића, на путу српски народ дочекивао као мошти светитеља.

ПОДРШКА МИНИСТАРСТАВА

НАУЧНУ комисију која реализује објављивање „Славеносрпских хроника“ чине: проф. др Ана Кречмер са Универзитета у Бечу, која је превела огромно дело Ђорђа Бранковића, проф. др Зоран Ранковић са Православног богословског факултета и др Зоран Недељковић, управник Библиотеке Српске патријаршије. Академик Јасмина Грковић Мејџор је рецензент и редактор превода, а редактор специфичне богословске терминологије је др Ранковић.

– Штампање првог тома реализовано је уз подршку Министарства културе Републике Србије, на чему смо веома захвални министру Николи Селаковићу. Рад се обавља уз подршку Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије, на чему смо захвални директору Владимиру Рогановићу – каже др Недељковић.

Борис Субашић