Јужне вести, 12-14. 2. 2017, Александар Динчић: Бекство из логора 1942 – Затвореници искористили пропусте страже [из Архиве]

Логор Црвени крст, Ниш, првобитни изглед Фото: Naissus.info

Поред бројних писања и сећања преживелих логораша о самом чину пробоја, и данас се не може са сигурношћу реконструисати цео догађај. Ипак, у наредним данима Јужне вести ће објављивати делове истраживања нишког историчара Александра Динчића, који у многоме објашњавају како је дошло до првог организованог бекства из неког нацистичког логора у Европи.

Пробој логора на Црвеном крсту у Нишу је велики и значајан догађај у локалној историографији, али уједно и највећи пропуст немачке војске за време окупације. То је било прво организовано и велико бекство из једног нацистичког концентрационог логора за време Другог светског рата.

У целокупној заплењеној немачкој документацији, која се данас налази код нас у Србији, постоји само један делић о том догађају, као и непотпуни извештај из марта 1942. године.

Са интезивним припремама за оснивање Меморијалног комплекса „12. фебруар“ (1967), бекство логораша постаје незаобилазан догађај који траје и данас и по чему је логор у Нишу највише и познат. Али, како је то бекство уопште извршено?

 
Зашто је пробој организован?

Логораши су извршили пробој баш 12. фебруара, јер је те ноћи прослављан рођендан високог немачког команданта у хотелу „Парк“. Са другим официрима био је у граду и командант логора. Логорска стража је тако остала без надзорника и њена концентрација је самим тим попустила, што ће логораши умети да искористе.

Драгутин Јоцић, нишки логораш, у својим необјављеним мемоарима, наводи податак да је за логорску стражу, из града, у ноћи пробоја, а у част рођендана команданта, стигла и љута ракија и да јој немачки војници нису могли одолети. Да ли су немачки стражари те ноћи били пијани и да је због тога дошло до пропуста, за сада се поуздано не може потврдити, али све иде у том правцу. Тачније, да се славио рођендан команданта и у самом логору и да су затвореници то знали добро да искористе.

Оно што је сасвим познато јесте повод за бекство. То је читања имена 80 логораша из собе бр. 12 и претња да ће бити стрељани у циљу одмазде уколико се догоди неки инцидент. Када су извођени у шетњу су од Јевреја Шалома Баруха, који се пре хапшења крио под лажним именом Мирко Барић, сазнали да се на Бубњу копају гробне јаме што је имплицирало да се нешто догодило и да се спрема сигурно стрељање прозваних.

Како је фебруар био месец јаког мраза и пошто се температура спуштала до минус 20, земља се потпуно стегла и било је потребно време да се ископају јаме. То време је омогућило логорашима да припреме план будућег пробоја.

Недавно премилула логорашица Олга Славковић је својевремено сведочила да су скоро сви затвореници били обавештени о томе шта се спрема. У хлеб је била уметнута порука да се спрема бекство.

Соба бр.12

Соба број 12, која је организовала пробој имала је 147 логораша. Један дан уочи пробоја је од батина умро Трајило Ђорђевић из Крепољина, па је остало њих 146. Али, су Немци на дан пробоја довели новог логораша, који је остао заточен до пробоја, када је и погинуо.

Преживели учесници пробоја га се зато нису могли сетити када су се прикупљале биографије за прву сталну поставку 1967. године. Његов идентитет је утврђен из документације нишке Специјалне полиције. Сапатници су га запамтили као омањег, са поцепаним панталонама и опанцима. То је био Сава Косановић, родом из Јасенака код Огулина, а живео је као избеглица. Ухапшен је као курир у Топличком партизанском одреду када је дошао у Ниш. Претходно је дошао са групом активиста из Београда.

Још једна енигма везана за пробој јесте логораш „Аца Коцкар“. Њега у филму Лагер Ниш тумачи Млађа Недељковић под другим именом. Код преживелих учесника пробоја важио је као издајник, па је такав приказан и на филму.

Међутим, „Аца Коцкар“ су заправо два различита логораша. Један је Дамњан Томић из александровачког Лаћиследа којем је надимак „Коцкар“, а други је Александар Марковић „Аца“ из Јагодине. Неко је то спојио као да се ради о једној особи. И један и други су погинули у пробоју.

Четврти погинули је Радосав Спасојевић из Тулара код Медвеђе. То су логораши, који нису могли бити идентификовани када су се правиле биографије учесника пробоја, прикупљале њихове фотографије, лична документа и предмети и др.

На капију, па на жице

Бранко Бјеговић је као старешина собе 12, приликом шетње дочуо да су ископане јаме за много више од 80 људи. Логораши тада нису могли да знају да су Немци планирали да на Бубњу стрељају осуђенике из Казненог завода и Јевреје. Све је упућивало да се спрема велико стрељање логораша из собе број 12. Бјеговић је то пренео осталим затвореницима и отуда су се многи сагласили са пробојем, да би се спасли и поред тога што нису претходно били прозвани.

Приликом самог пробоја логора Бјеговић је имао највећег удела као један од вођа. Немачки стражар је притом погинуо. Страдао је код пољског тоалета и то је био Немац задужен за праћење логораша од собе до дворишта. Није сигурно како је савладан јер постоји више верзија.

У извештају из марта, пише да је у ноћну шетњу изашла само једна мања група (10-15) из собе 12, која је ликвидирала стражара код тоалета, а онда отворила врата и осталим логорашима који су почели да беже.

Још један од организатора пробоја је био четнички војвода Вуле Вукашиновић који је у логор доведен са сином Радомиром. Док је Вуле погинуо у пробоју, син је погинуо касније уобрачуну са Немцима код Краљева, као официр-командант у редовима четника Драже Михаиловића.

Међутим, породица је за време комунистичке власти морала да лажира да су га његови саборци убили. Када је погинуо са својим пратиоцем Душаном Космајцем, заплењен је и дневник који је водио. У њему је о пробоју написао само толико да је уз велике муке успео да побегне а да му је отац погинуо. Уз то, заплењени су спискови људства који су помагали покрет па су Немци извршили велика хапшења и стрељања четничких сарадника у Краљеву на аеродрому.

Након што су отели пушку убијеном немачком стражару, логораши су најпре покушали да побегну кроз капију, па одступили и кренули на жице. Око логораша, који су грабили према капији, почели су да се заривају меци из пушкомитраљеза.

У недостатку званичних извештаја, не може се са сигурношћу рећи да ли су ватру отворили стражари са источне и западне куле осматрачнице Нишког логора, или, пак, бугарски из суседне Коњичке касарне. Тачније, јесу ли немачки стражари уопште тада били на кулама-осматрачницама, којих је у то време било четири.

У сваком случају, тако јака ватра је поколебала логораше. Мислили су да су се Немци консолидовали, да је пробој на капији немогућ и вратили се. Тек тада је пала чувена и историјска команда, која се и дан-данас увек помиње када се ради о овом догађју: „На жице!“

Неки логораши кажу да је то лично изговорио Бјеговић, а други да је изашло спонтано из масе. Један из масе у тој општој пометњи одлази у логорску зграду и тражи од собе бр. 11 да и она изврши бекство. Затвореници одбијају.

Непостојање немачких војника у приземљу уједно нам даје и одговор како су учесници бекства највише страдали приликом самог пробоја. У то време немачки војници су спавали у самој логорској згради – на првом спрату, јер помоћни објекти, који се могу данас видети у облику слова „П“,  још нису били изграђени. Пошто нису знали како су побуњени логораши наоружани, попели су се на таван препун Јевреја, поразбијали црепове и отварали ватру право у леђа логораша, који су већ увелико бежали и својом снагом рушили жичану ограду на источној страни, према садашњој Машинској школи.

Од великог страха, једној Јеврејки је препукло срце, а један Јеврејин је такође исте ноћи умро.

Немачки војници из зграде практично нису ни могли да изађу у двориште како их њихови или бугарски стражари са кула у општем метежу не би рањавали и усмрћивали. Нашли су много боље место за отварање ватре. Сматра се да је од те ватре са тавана највише бегунаца погинуло, рањено, па затим остало закачено на жици, а онда немоћно, из беса доубијано из револвера и пушака. Код неких преживелих логораша је у сећању и трасак бомби. Било је и губитака и приликом бега на капији, али и погибије логораша који су одбили да беже преко жица и вратили се.

Бежало 150, погинуло 48, умрло 2

Биланс пробоја јесу 42 погинула логораша у ноћи пробоја. Немци су довели још шесторицу, било да су заробљени, а после стрељани, или умрли од задобијених рана у бекству. Тако да је 13. фебруара иза логорске зграде, на снегу, лежало укупно 48 погинулих из собе број 12. Њихова имена су утврђена. Јевреји су их заједно са своја два сапатника заједно сахранили изван логора према Градском пољу.

Поједини затвореници су успели да се у ноћи пробоја сакрију, а потом искористе погодну прилику, када су Немци кренули да трагају за бегунцима и такође побегну. Како нису били у дванаестици, нису ни рачунати као „бегунци“, у цитираном извештају.

Ово је одговор откуд више од 147 учесника пробоја. Један од њих, Милан Спасојевић из Бовна код Крушевца, тако је побегао, а остала двојица одмах за њим. За једног се претпоставља да је Ђорђе Ристанић из села Ошве код Маглаја, за другог да је Никола Црнчевић из Рашке.

То ће се више знати када буду стигли документи са званичним извештајима. И у извештају писаном марта наводи се да је из логора бежало 150 затвореника. То чини 108 побеглих логораша. Међутим, увек када говоримо о пробоју логора на Црвеном крсту, мислимо на собу бр. 12, и 105 логораша који су побегли 12. фебруара.

По пробоју је смењена комплетна немачка стража, као и командант логора Роберт Хамер, који су „заглавили“ Источни фронт. Од тог времена контролу преузима СС и њихова јединица „Одред мртвачких глава“ и тада почињу нове муке за логораше.

 
Александар Динчић