Пуковник проф. др Милоје Пршић Фото: Вечерње новости
„А КАД је грануло јутро 14. августа, наши су се нашли пред самим бугарским рововима. Један пропланак, леп као у пролеће, сав изривен бомбама и зрнима, раздвајао је два непријатеља.
Није било могуће овако остати. Капетан Драгутин крете своју чету – опстанка је било само ако се бугарски ровови освоје и Бугари отерају.
– На челу чете он пође на јуриш, његовој чети следоваше остале чете, и кад је он погођен лежао на самом бугарском рову, само су гласници бугарски могли да побегну и јаве пораз.“
Овако је мајор Сава Витомировић, у некрологу у „Ратнику“, непосредно после рата 1919. године, описао погибију капетана Драгутина П. Стефановића на Ветернику августа 1916. године.
ПОШТОВАЊЕ
– У ову споменицу нису ушла имена 71.000 војника и старешина које смо изгубили 1912. и 1913. а то је чинило 31,55 одсто оперативног састава војске. Само током пегавца 1915. уочи Макензенове офанзиве Србија је остала без најамање 127.000 цивила и војника. Уследила је Албанија и повлачење. У 1914. и 1915. Србија је изгубила 1.050.000 људи или четвртину популације. Ова књига је направљена да се то не заборави – објашњава професор.
Пуковник проф. Милоје Пршић, најугледнији српски војни архивиста, овај некролог мајора Саве Витомировића одабрао је за „слику једног времена“ у коме је Србија, сва крвава и у завојима након Првог светског рата, пописивала своје пале јунаке.
Објашњава, за „Новости“, да је то био период првих пет година након Великог рата и додаје да су након тога „политички ентузијазам“ и интересовање да се жртве, цивилне и војне, попишу за сва времена – у Краљевини три народа нагло спласнули.
Споменица за 15.819 палих српских старешина у Првом светском рату, коју је Милоје Пршић са сарадницима из архива направио 100 година касније, први је овакав „споменик палима“ направљен код нас.
– Нису пописани сви погинули, али велика већина јесте – говори Пршић.
– Ову књигу сам замислио као прву „јавку“ српских бесмртника и очекујем да ће бити „дописана“. Уз имена официра и подофицира налази се и неколико реченица како и где су пали јунаци за отаџбину.
Књига Споменица палом јунаку… Фото: др Милоје Пршић, Вечерње новости
ОФИЦИР И ИСТОРИЧАР
Др Милоје Пршић, сем војних школа, завршио је историју и докторирао на Филозофском факултету у Београду. Био је начелник Војноисторијског института, начелник Катедре за војну историју и закратко после 5. октобра именован је за човека за сарадњу са Хашким трибуналом. Због „сарадње“ Борис Тадић га је сменио, пензионисао и оставио без чина генерала. Раније је био секретар Међународне комисије за упоредну војну историју и уредник еминентног међународног часописа на енглеском „Ревија међународне војне историје“. Дуго година уређивао је „Војноисторијски гласник.“
У састављању списка погинулих и умрлих старешина непосредно после рата, коришћени су архиви Српске војске и Војске Краљевине Југославије и целокупни архив Војноисторијског института. Само теренски рад провере је трајао пуних осам година.
– То је искуство које које мора да доживи сваки човек који се бави историјом.
Од округа до округа, практично од цркве до цркве широм републике, листане су књиге и поређена имена палих јунака.
Нема „дуплих“ хероја, али сигурно има неуписаних – каже Пршић.
– Тек као „историчар у годинама“, видео сам књиге споменице мртвим јунацима руком писане у селима Србије. Ко то није видео, не може да разуме са којом љубави и пожртвовањем је српски војник бранио отаџбину.
Драган Вујичић
