Вечерње новости, 30. 10. 2025, Три живота споменика сремским јунацима Великог рата: Камени орао у Батајници крије нестварну сагу о борби против заборава

Камени орао, споменик Сремском добровољачком одреду у Великом рату Фото: Вечерње новости, М. Обрадовић. лична архива

КАМЕНИ орао испред Соколског дома у Батајници је споменик изгинулим српским добровољцима из овог дела Срема у Великом рату, али и сведочанство да сећање није безопасно и да увек има људи који су спремни да ризикују много да би га очували. Један од њих је Милутин Обрадовић, једини који је, недавно 13. октобра положио цвеће пред меморијалом.

– Пре тачно 40 година смо из, политичком директивом наређеног заборава отргли овај споменик – рекао нам је Обрадовић. – Те 1985. смо га свечано открили и по трећи пут вратили у живот. Потомци јунака су плакали од среће јер више нису морали да крију претке. Поражавајуће је то што смо само моја супруга и ја дошли да положимо цвеће пред споменик јунацима из Срема за који се водила тешка борба.

Борци Сремског добровољачког одреда били су на Савском кеју када је Аустроугарска 1914. нападом на српску престоницу започела Велики рат и учествовали су у најтежим борбама до последње одбране Београда 1915. под мајором Гавриловићем на Дунавском кеју. Војна групација под именом Одбрана Београда ратовала је и на Солунском фронту. Прва југословенска држава је потискивала успомене да су Срби били ратни победници, па су тек 1934. споменик добровољцима у Батајници подигли преживели саборци, чланови Сокола и виђенији грађани.

– Аутор споменика, чије је име заборављено, у камену је извајао орла погођеног стрелом, а на постаменту је уклесао „1914-1918: Њих 101 падоше за слободу као борци: стрељани у прогонству, помрли као српски добровољци и на разним бојиштима. Захвални Батајничани“ – казује Обрадовић.

Сремски добровољачки одред у одбрани Београда Фото: Народни музеј Ваљево, Бр. ф. 8-76-4431

– У априлу 1941. Батајницу је окупирала немачка 8. тенковска дивизија и прикључила је усташкој НДХ. Окупатори су наредили да се споменик уклони и мештани су га сакрили. Споменик је 1945. поново постављен у центар Батајнице прекопута цркве, али је 1948. по наредби Удбе поново уклоњен уз образложење „да подрива међунационалне односе и наглашава великосрпски национализам“. Мештани који су добили задатак да униште каменог орла нису послушали наређење, већ су га закопали у запарложеној њиви.

Годинама касније човек који је купио ту њиву плугом је ударио у нешто за шта је мислио да је велики камен, а онда је откопао споменик. Орао је био оштећен ударом плуга и он је сакупио делове и као светињу кришом их донео и сакрио у шупу. У страху он и његови пријатељи су деценијама премештали споменик из једног скровишта у друго.

Милутин Обрадовић, тада службеник у Министарству одбране, ушао је у ову причу 1984, када је становао у Батајници.

– Упознао сам пензионера Перу Новаковића, локалног универзалног мајстора и временом смо се зближили – сећа се Обрадовић. – Био је родом из околине Книна, као дечак је побегао од усташа и придружио се партизанима, а током рата био је ађутант генерала Петра Драпшина. Стекао је поверење у мене и једне вечери позвао ме је да ми покаже нешто значајно. У његовој кући дочекали су ме стари људи окупљени као у неком штабу, одвели у шупу и уклонили крш који је скривао оштећени споменик. Рекли су: „Ти радиш у Министарству одбране, помози да га вратимо где му је место“. Када сам сазнао да је склоњен по наредби политичке полиције схватио сам да је реч о врло ризичном задатку, али ко би могао да га одбије.

Обрадовић је почео потрагу за подацима о споменику у музејима Земуна и Београда, општинама и архивима, у три удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије и њихових потомака, савеза бораца… Резултат је био поразан, нигде није било ниједног папирића, све је темељно почишћено.

– Није било ниједног податка да је споменик икада постојао, али сви са којима сам разговарао о њему са симпатијом су давали подршку да се он обнови – сећа се Обрадовић. – Нарочито су се ангажовали Петар Јовић, тадашњи председник Удружења за неговање традиција ратова 1914-1918, академик Радивој Кашанин, почасни председник истог удружења и Слободан Стевић, тадашњи председник Удружења потомака. Формирали смо радну групу за обнову споменика у коју су ушли представници свих месних канцеларија, подружница Савеза комуниста и Социјалистичког савеза, директори све три основне школе, представници СУБНОР-а. Добили смо сагласност од надлежних служби за обнову споменика. Била је то заштита од онога што сам знао да следи.

Једне вечери двојица непознатих мушкараца залупала су на Обрадовићева врата.

– Представили су се као службеници Државне безбедности и рекли: „Чули смо да се овде праве неки великосрпски шовинистички скупови, шта знате о томе?“ – сећа се Обрадовић.

– Рекао сам да знам све, да имам и сва имена и да знам шта намеравају. Задовољно су се смешили и упитали да ли знам и коловођу. Одговорио сам: „Ја сам и коловођа и кец у колу, а ево вам и сва документација коју сам спремио јер сам знао да ћете доћи. Иза споменика стоји цела Батајница, борци оба светска рата, али и неке ваше старе колеге, можете њих да питате“. Смркли су се, зграбили папире и отишли без поздрава.

Саговорник Новости са захвалношћу се сећа рестауратора из Народног музеја у Београду Банета Савића и Мирољуба Стаменковића Команче који су без икакве надокнаде обновили оштећени споменик.

Батајница: Споменик Сремском добровољачком одреду на првобитној локацији 1937. године Фото: В. новости, лична архива М. Обрадовића

– Најзад, 13. октобра 1985, свечано је испред Дома здравља, где је стајао пре рата, откривен споменик српским добровољцима крај кога су са заставама у рукама стајали стари солунски борци и њихови потомци уз ученике основних школа – сећа се са сетом Обрадовић. – Био је то велики дан, када је сећање на српске хероје симболички ослобођено као и онај орао посвећен њима који је деценије провео утамничен у земљи и по шупама.

Испред споменика је одржана приредба, а Мирко Добричанин, председник удружења гуслара је отпевао песму посвећену борцима Сремског добровољачког одреда. О дешавањима у великом рату говорио је Мирко Јовић, њихов учесник и Милош Тошић, један од од 1.300 каплара. Отворили смо тада капију слободе, то данашње генерације тешко могу да разумеју.

Пресељен и заборављен

О ЗНАЧАЈУ враћања споменика српским добровољцима 1985. у Батајницу сведочи дуг списак оних који су извештавали, представника тадашње Владе Србије, Министарстава одбране и унутрашњих послова, СУБНОР-а, установа културе, општина..

– Од тада су сваког 13. октобра крај споменика полагани венци. Деведесетих сам се одселио и дуго нисам долазио, али сам био уверен да се та традиција одржава. Сада, на 40-годишњицу обнове, био сам затечен када споменик нисам нашао на месту где смо га поставили, а затим, када сам га открио испред Соколског дома, чињеницом да крај њега нема ни једног јединог цвета, да потомци заборављају херојске претке.

 
Борис Субашић