Хрватски усташки логор Стара Градишка, одвајање деце од мајки, 1942. Фото: Архива
Добрили Кукољ, тада десетогодишњој дјевојчици, у памћење се урезала слика дјеце у Јасеновцу, које су усташки стражари, након што би умрла, купили и бацали у Саву.
БАЊАЛУКА, 22. АПРИЛА /СРНА/ – Некадашња јасеновачка логорашица Добрила Кукољ никада није заборавила ужасе из тог усташког концентрационог логора – крике, јауке, ужасе, раздвајање од мајке, плач, убијање, забадање ножа, гладовање…
„Моје прво сјећање на Јасеновац су улазак у тај пакао /1942/, јауци и ријечи `Куд нас воде – воде нас у пећ`“, посвједочила је она за Срну, поводом обиљежавања 72 године од пробоја из тог злогласног логора 22. априла 1945. године.
Кукољева се присјетила и преласка Саве, када се једна од скела преврнула, а људи почели да се даве.
„Док су се бацали у воду, неко је рекао: `Бацајмо дјецу`. Моја мајка је рекла: `Не – остаће можда неко жив`. Имала сам 10 година. Ни сада не могу да заборавим све те страхоте“, наводи Кукољева.
Ова Бањалучанка, која је рођена у дубичком селу Међеђа, памти да је одмах након успостављања власти Независне Државе Хрватске почело одвођење мушкараца на присилни рад и хапшење угледних Срба, на чије позиције су постављани Хрвати и муслимани.
У том периоду су како на том подручју, тако и у Јасеновцу, настрадали бројни чланови Добрилине уже и шире породице, од којих су неки мучени и убијани на најсвирепији начин.
Кукољева, која сада има 86 година, не може да заборави ни страдање свог стричевића Гојка Батајића, рођеног 1930. године, коме су у логору смрти Јасеновац стражари за једну корицу хљеба пред свима одсјекли десну руку до лакта, па га убили.
У памћење јој се урезала и слика дјеце у Јасеновцу, коју су стражари, након што би умрла, купили и бацали у Саву.
Кукољева је у логору смрти остала до касне јесени 1942. године, послије чега је доспјела у општину Гај и село Торањ.
Тамо су је, како је навела, распоредили у једну хрватску породицу. Послије годину дана боравка у Торњу, Добрила је заједно са осталима који су били у том селу кренула назад у БиХ.
Била је и у збјегу на планини Козари у селу Војскова, гдје је остала до ослобођења 1945. године, након чега је као ратно сироче била смјештена у дјечији дом, завршила нижу гимназију, па наставила школовање у Бањалуци.
Као предсједник Удружења бивших логораша Другог свјетског рата и њихових потомака из Бањалуке, Кукољева истиче да се злочинима у Јасеновцу и даље не посвећује довољно пажње.
„Ми полако одлазимо. Нема нас много који су преживјели логор. У Бањалуци је преживјелих око 340, а потомака 640″, истиче Кукољева и додаје да су логораши и даље огорчени инцидентима у Хрватској који су у вези са Јасеновцем.
Приредио: Бојан РЕЧЕВИЋ
