Краљ Петар Ослободилац Фото: Википедија
Завршен је Први светски рат 1918. године. Поражено велико Аустроугарско царство раскомадано је на неколико нових европских држава. Турска је протерана с Балкана у Малу Азију и Босфор задржавши Истанбул и мало парче Европе. Немачка је бачена на колена. Победничке империјалне државе и мала Србија, која је дала велики допринос тој победи претрпевши велике људске жртве и материјална разарања, цртале су нову карту Европе. Србији су припојене Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина и Војводина (бивши делови Аустроугарске монархије) и заједно с Црном Гором и Македонијом створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевина Југославија. Добијена је највећа балканска држава и једна од највећих у Европи.
У Дубици (Банија) подигнут је на тргу споменик Петру I Карађорђевићу. Трг и споменик били су окружени зградама за становање и трговачким радњама виђенијих и богатијих мештана, ту си били зграда Српске православне цркве за административне послове и смештај свештеника с породицом, општински уред, основна школа, пошта, Ватрогасни дом, а нешто даље на левој страни друма према Костајници Католичка, а на десној страни Православна црква. Неколико стотина метара од трга према реци Уни налазила се зграда која је у време Аустоугарске монархије служила за затвор („Решт”). Намеће се питање откуда споменик краљу у најмањој банијској општини, а већи градови (Сисак, Петриња, Глина, Двор на Уни, Костајница) немају такав споменик. Енигму ћемо решити ако се вратимо у седамдесете године 19. столећа. Тада су се два млада Србина, један из Дубице, из угледне породице Хрваћанин (Ерваћанин), а други из Београда – Петар Карађорђевић, може се рећи принц Србије, сусрела у Швајцарској на школовању. Спријатељили су се и у слободно време заједно посећивали политичке скупове левих и десних идеологија, чак су присуствовали политичком скупу чији је модератор био први анархиста Европе, Рус Бакуњин.
Другу половину школовања Петар Карађорђевић је наставио у Паризу. Немирна духа, прикључио се Легији странаца, с којом је учествовао и у неким ратовима.
Кад је у Босни 1875. године подигнут устанак против Турака, Петар Карађорђевић, под псеудонимом Петар Мркоњић, придружује се устаницима, с којима ратује до 1876. године, када илегално прелази реку Уну (граница између Турске и Аустроугарске царевине) и долази у породицу Хрваћанин код свог пријатеља из Швајцарске. Да би замео траг аустроугарским агентима, Петар Мркоњић (Карађорђевић) је премештен у хрватско село Баћин, у породицу Орданић (Хрвати католици). Неколико дана касније у запрежна коњска кола стављено је велико буре, а у буре будући краљ Србије Петар Карађорђевић и ноћу у бурету одвезен до ушћа Уне у Саву (Јасеновац), превезен је чамцем преко Саве и низ леву страну реке (Аустроугарска царевина), стигао је до Србије.
После уласка Хитлерове солдатеске у Југославију 1941. године и стварања квислиншке Независне Државе Хрватске, усташки геноцид у Дубици почиње вешањем бисте краља Петра I Карађорђевића. Хтели су да понизе Србе, па су приредили церемонијал којем су морали присуствовати сви мештани околних зграда. Скинули су са постоља бисту краља Петра и однели је у затворску зграду коју су закључали. Постоље споменика су порушили и бацили у смеће. Тог дана направили су вешала на месту на којем је био споменик, а сутрадан су донели из затворске зграде бисту краља и обесили је на вешала. Цео дан је биста висила на вешалима. Предвече су је скинули и великим чекићима разлупали у парампарчад, коју су одвезли на обалу реке Уне и просули у реку.
Неколико дана касније усташке власти су наредиле Србима у Дубици да поруше своју православну цркву и њеним рушевинама посипају разроване блатњаве сеоске сокаке.
У међувремену, католички клер је почео покрштавање Срба православаца у Дубици у католичку веру. Када су 30. маја усташе отерале све Србе из Дубице и Церовљана у логоре смрти Јасеновац и Градишку, нису поштедели ни оне Србе који су примили католичку веру.
Очито је један од лидера хрватске нације из 19. столећа Анте Старчевић био видовит кад је казао да Србе у Хрватској (подручје бивше Војне крајине – Славонија, Банија, Кордун, Лика, Книнска Крајина, Далматинска Загора, Горски Котар), тај „реметилачки накот” треба ликвидирати (клица усташке идеологије у Хрватској).
Проф. др Слободан Чикарић,
универзитетски професор у пензији
