РТ Балкан, 14. 1. 2024, На данашњи дан 1942: Крвава литургија у Драксенићу: Годишњица покоља у српском селу испод Козаре [Мапа]

Драксенић: Спомен табла на „крваву литургију“ 14. јануара 1942. Фото: РТ Балкан, Potkozarje.net

Драксенић: Спомен табла на „крваву литургију“ 14. јануара 1942. Фото: РТ Балкан, Potkozarje.net

Пуне две деценије из овог и околних села није било ни једног регрута; жене и деца у цркви убијани ножевима, маљевима, војничким ашовима, несрећне девојке силоване на часној трпези

У селу Драксенић крај Козарске Дубице данас је Светом Литургијом и парастосом обележена 82. годишњица покоља 208 Срба које су на Мали Божић 1942. године у цркви у овом селу побиле усташе из Јасеновца под командом злогласног Макса Лубурића.

 

Сатима је у српском селу под Козаром на Мали Божић 1942. трајао усташки пир, страшни догађај који ће касније бити познат и под именом „крвава литургија“ у Драксенићу. Претходно, око 1.000 усташа и домомбрана из Босанске Градишке, Босанске Дубице, Нове Градишке, Јасеновца напале се села Драксенић и Доња Градина, убрзо савладале отпор бранилаца села.

 

Мештани су позвани у цркву у центру села, наводно, да им се тамо обрати командант, прочита некакав проглас. Оне који су били болесни, непокретни, који нису могли да се крећу, усташе су убијали на лицу места, у кућама, двориштима, где су кога затекли.

Стотине мештана, међу њима много жена и деце, одазвали су се позиву, невини људи сабијени су у цркву, убрзо је почео страшни покољ, зверски, свирепо, ножевима, маљевима, војничким ашовима, тупим предметима људи су сатима убијани, прскала је српска крв по белим зидовима светиње, црква је на крају запаљена, село опљачкано, куће попаљене, стока одведена.

Покољ у Драксенићу, чудом божијим, да остану и да сведоче о стахотама, преживеле су мештанке Мара Благојевић и Анка Павковић са ћерком Радојком.

„Ушле смо у цркву … Налазимо се у звонику. Неће нико да иде према олтару… Примијетила сам много усташа око зидова олтара. Видим Савку Драчину сједи на столици. Не знам да ли је већ заклана или је стављена да гледа како усташе кољу. Сједјела је окренута народу у цркви. У томе само што сам се окренула, ударена сам бајонетом у ребра. Свалила сам се и пала. Остале жене вежу очи и падају на мене. Усташе су наставиле да их касапе. Моју мајку Росу Влајинић заклали су на мојим ногама. Осјећала сам да сам жива, па сам се помицала да уклоним погинуле са себе. Чула сам јаук жена, па сам и ја почела да јаучем. Онда сам се смирила и била сам при свијести. Ране које сам добила изнад и испод рамена страшно су ме бољеле. Међутим, страх ме је толико обузео да сам заборавила на болове...“, сведочила је својевремено Мара Благојевић.

О страшним сатима, покољу у цркви у Дракеснићу, сведочила је и Анка Павковић:

„У кућу је ушло осам усташа с пушкама. Наредили су нам да изађемо јер нас позива усташки командант. Изишле смо и они су нас потјерали. Стигли смо пред цркву. Ту је већ њих троје било заклано… На улазу у цркву стоје двојица усташа и пропуштају нас дотјеране. Улазимо у цркву. Видимо више усташа са обје стране, недалеко од врата… И тако су нас опколили. Како смо наилазили почели су да нас боду бајонетима. Задобила сам десетак рана по врату, глави и по рукама. Ударали су нас бајонетима, кундацима и ашовима. Падали смо једни на друге под ударцима и убодима. Али они су наставили и даље да нас боду. Поред убијања вршили су и друга недјела, напаствовања и силовања… Ја сам пала са групом око мене… Чуо се плач дјетета Милана Петковића. Усташе су му пришле и удариле кундаком у главу. Био је то дјечачић стар годину, а можда и мање“, сведочила је ова жена.


Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде

Сведочили су и борци Другог партизанског батаљона Другог крајишког НОП одреда Душан Тороман, Урош Рељановића, Ђуро Котур и Миленко Јајчанин:

„У цркви су лежале изнакажене жртве, из којих је још врела крв шикљала по бијелим зидовима. Међу њима су биле двије жене и једно дијете, још живи, али у полусвјесном стању… На улазним вратима од цркве на једној страни налазило се приковано и изнакажено тијело мушкарца, а на другој тијело жене, чије су груди просјечене, а кроз њих провучене руке. У олтару су биле издвојене дјевојке које су на посебан и звјерски начин мучене. У цркви су многе мајке лежале мртве, а на њиховим грудима дјеца избодена бајонетама“.

Према подацима Душана Самарџије, у Драксенићу је од 1941. до 1945. године страдало 896 мештана, 94 били су борци, 802 жртве усташа из околних места.

Парох драксенички Саша Тошановић, говорећи после литургије у цркви Светог апостола Марка у Драксенћу, прошле године на Мали Божић, подсетио је на „крваву литургију“, подсетио је да су „цивили, жене, деца, убијани у цркви у којој су седам дана раније славили Христово рођење“, и да ће „све оно што је са Христом рођено, са Христом и васкрснути“.

„Народ су сабили у цркву и онда је почео крвави пир познат као ‘крвава литургија’. Убадали су бајонетима, војним ашовима, а има ту и других елемената насиља који је требало да буде надалеко познато по својој бестијалности јер су седам девојака силовали на часној трпези. Тај гнусни злочин зато име елементе сатанизма“, рекао је свештеник Тошановић, додао да се не треба светити, али – „треба памтити, и упорно стајати са пруженом руком помирења“.

Живко Губић (72), унук преживеле Маре Благојевић, прошле године је за „Глас Српске“ сведочио да је никада неће заборавити приче своје баке, потресна сведочења из цркве у Драксенићу.

„Најстресније је било, када нам је причала, да су на олтар бацили дијете и говорили: ‘Гледајте како Српче пјева’. Они који нису могли гледати окретали су главу, а усташе су им прилазиле и говориле да ако не могу гледати не требају им ни очи и онда су им вадили очи бајонетима“, испричао је Губић, подсетио да до 60-их година прошлог века са подручја дубичке равни није било војника, јер је током рата од Дубице до Орахова свих 236 домаћинстава Срба било опустошено.

 

 

 

Зоран Шапоњић

 

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed