Вечерње новости, 6.10.2021, Ратна сећања на др Зорана Станковића, који је говорио – Проћи ће и ово лудило, а ми остајемо људи

Генерал Др sci. Зоран Станковић Фото: Танјуг

Поводом смрти председника Координационог тела за Прешево, Бујановац и Медвеђу, своје сећање о њему изнео је и наш колега новинар Владимир Митрић.

– Никад нећу заборавити призор ком сам присуствовао, када, у оно време мајор, др Зоран Станковић, у Факовићима код Зворника, теши мајку Добрину Продановић, док она љуби лобању сина Живана – једино што је од њега остало пошто су га хорде Насера Орића измасакрирале у селу Ратковић, где је некад било 338 српских домова.

Управо је Зоран установио да је то лобања њеног чеда. И многим мајкама, очевима, сестрама, браћи, синовима и кћерима др Станковић је помогао и установио како су страдали њихови највољенији. Међу њима је и мали Слободан Стојановић (12), који је уморен на најбруталнији начин, пред очима Насера Орића, када се вратио по пса, кућног љубимца, у своју кућу, у Доњу Каменицу код Зворника.

Имао сам част да другујем са др Зораном у местима код Зворника, Братунца, Сребренице, Власенице, Милића, Скелана, док је буквално на првој линији одбране радио посао патолога.

Долазио је на леву обалу Дрине као добровољац, без путног налога, без било каквих трошкова, „о свом руву и круву“, као врхунски стручњак. Људима је био диван саговорник и сапатник у свему што је погодило наш род.

Тих, смирен, скроман и уљудан као ретко ко, био је мелем на рану сваком ко би га, у то време великог страдања Срба у Подрињу, срео. Уз објашњење идентификације знао је да упути дивне речи солидарности, сапатње, утехе, да улије наду човеку и кад се мислило да је нема.

– Проћи ће и ово лудило, а ми остајемо људи, па треба, ма колико је сада тешко, гледати у будућност, јер нам нема друге, ако нећемо да скроз потонемо, а потом пропаднемо – говорио ми је често, док смо седели по босанским врлетима. – Свако сведочанство о овом страдању мора да буде аутентично, тачно и прецизно. Истинито и чисто као суза. Све друго нема смисла.

И заиста, тако је и радио. Драго ми је што су многи који су истраживали страдања Срба у Подрињу сведочили да није његових експертиза и снимака ТВ Нови Сад, чији сам репортер тада био, да би мало сведочанстава остало. Доста смо заједно радили, доста сам учио од Зорана као од старијег брата, много смо времена проводили. И често смо имали конаке без струје и воде. Угледни патолог никад није поставаљао услове, а локални „шерифи“ српски, уз честит изузетак Бране Грујића у Зворнику, нису давали ни пет пара за његов и наш рад. Није нам то сметало. Сведочанства су остала, правда је изостала, али, како ми рече Зоран, неће тако бити занавек.

Волео је свој род свим срцем, на само њему својствен начин, отмено, уљудно и пријатно за свакога. Није се бусао у прса, јер је иза себе имао и дела и човекољубља и родољубља „за извоз“. И нису га ни за трунку промениле ни високе државне функције, после којих је излазио, као што је и био – чист ко суза.

Сећам се, када је повређено дете у Лозници, у школи, трагајући за везом у Београду, у клиникама, сетио сам се њега. У то време је био министар здравља. Позвао сам га. Отишао је до Ургентног центра и дочекао мајку и дете, док малишан није потпуно збринут. Редак човек, личност и пријатељ, друг и сарадник за незаборав.

Једноставно то је Зоран Станковић.

Владимир Митрић