Вести, 26.12.2017, Злочинци згрозили и нацисте

Записи већи од живота: Момир Крсмановић Фото: Вести, В. Секулић

Записи већи од живота: Момир Крсмановић Фото: Вести, В. Секулић

 

Тешко је подсећати се на злочине и жртве. Али када су злодела тако страшна и дуго прикривана и када страдају деца, жене, стари, немоћни, онда је људска обавеза да се о томе проговори. Један човек је овој тескобној мисији посветио живот.

Он је Момир Крсмановић и аутор је више документаристичких романа, заснованих на исповестима преживелих и сведоцима почињених злочина. Исписао је историју потирања многих породица подрињских Срба и тако сачувао сећање на њих, када већ нема потомака да им запале свеће.

Момир већ гази 84. годину, а имао је само девет година када су му усташе убиле мајку Јоку и шестогодишњег брата Радомира. У јесен 1941. три сатније локалних усташа из Рогатице и Вишеграда сатирале су све пред собом. Као и толике друге и Момирова породица из села Бурсићи дала се у збег. Жене и деца су се сместили у кућу Манојла Фуртуле у селу Клисура.

Мајци распорили стомак

– Доста света се сакрило у подрум те куће, а међу њима и моја мајка Јока са децом. Мајка је сестрицу Драгицу од девет месеци и мог брата Милорада од четири године покрила поњавом и то их спасло. Али је моју мајку комшија Осман Шишић пронашао и распорио. Поред ње нашли су и закланог мог млађег брата Радомира. Имао је само шест година – дрхтавим гласом прича Момир Крсмановић.

У тој просторији спас је пронашла комшиница Савка Планинчић, сакривши се у сандук са брашном. Савка је после посведочила да је и она препознала глас Османа Шишића и да је чула како је Јока узвикнула: „Османе, зашто ме убијаш!“

Комшиница Савка причала је касније како је Момирова мајка и поред распореног стомака и испалих црева једно време била жива.

– Моја сестрица од девет месеци узела је својом ручицом мајку и онако гладна грицкала њена црева – прича Момир.

Када се мајка освестила, замолила је Савку да узме иглу и конац, да јој убаци црева и зашије утробу. Савка није имала снаге за то па је на крају несрећна жена морала сама да се зашива. Али стомак је убрзо одреаговао, надуо се и она је преминула.

Ова језива прича је само једна у низу које су се десиле тог кобног 3. октобра 1941. А то је био тек почетак. У марту и априлу следеће године усташе Јуре Францетића крећу у крвави пир истребљења који је по својој изопачености пренеразио и италијанског и немачког окупатора.

 

Преживео сакривен у смреку

 

Момир није послушао мајку да у оној бежанији дође и сакрије се са њима у подрум. Већ подрастао, са својих девет лета, кренуо је у бежанију са 16-годишњим Илијом Ичагићем.

 
– Како сам био још дете и нисам могао да пратим његов трк, он ми рече: „Увуци се ти Момире у смреку.“ Послушао сам га и ту сам остао све до поподнева док није престало да се пуца – открива како је избегао смрт.

 

Несрећни српски цивили дали су се масовно у збег, покушавајући да пређу Дрину и докопају се Србије, у којој је тада на власти био Милан Недић. Чувени војсковођа из Првог светског рата пристао је да понесе крст сарадника Немаца. Без обзира што је то била влада у служби немачког окупатора, она је тада организовано прихватала српске избеглице и старала се да им нађе уточиште док зла времена не мину. Отуд је Недић за многе спасене сународнике из злогласне Независне Државе Хрватске постао „српска мајка“.

Они који су успели да пређу Дрину и домогну се Србије били би избављени. Велики проблем била је наредба да се не дозволи прелазак избеглица на српску страну обале. Иако свесни да је то практично смртна пресуда за српске прогнанике, 4. италијански батаљон је на крају невољно спречио прелазак избеглица из Источне Босне што је довело до масовних егзекуција српских цивила.

Џелат без казне

Неки су радије изабрали да скоче у хладну и брзу Дрину него да допадну руку усташких кољача. Чак 326 српских девојака скочило је у реку да не би биле обешчашћене и потом убијене. Неке су се држале и за руке и тако у групама одлазиле у плаву смрт. И када су Немци коначно обуздали усташке хорде, запретивши да ће пуцати у њих, број страдалих српских цивила био је већи од шест хиљада!

Када ово сада читате, питате се да ли се то заиста десило и како се о томе тако мало или готово ништа не зна?

После рата важила је неписана забрана да се о тим злочинима не прича. Требало је подићи нову државу на темељу такозваног братства и јединства, па се геноцид над Србима из источне Босне није смео помињати. Поготову не то да су главни кољачи биле комшије муслимани и Хрвати.

Онај Осман Шишић са почетка приче умро је у тој новој држави као слободан човек, а суровост судбине је хтела да децу убијене Јоке уче његови синови.

– Цео тај срез је био у властима муслимана. Осман не само да је остарио без казне, већ су његови синови били запослени у основној школи у Међеђи, па су мојој сестри Драгици и брату Милораду учитељи били синови убице њихове мајке – каже с горчином Момир.

Када је двадесет година касније Момир покушао да тужи Османа, за сведоке је позвао преживеле комшинице Савку Планинчић и Марију Фуртулу. У страху за сопствени живот због претњи, оне су одустале од сведочења. Момиру је преостало да у тишини српских манастира, након небројано разговора и бележења сведочења остатка закланог народа, напише „Тече крвава Дрина“, „Трагови мртве браће“, „Клетва мртве браће“, „Незарасле ране“… романе који су доживели укупно 106 издања.

Херојски чин машиновође Војина

Да су Срби Јевреји, да памте своје жртве и негују култ захвалности оним малобројним који су се усудили да спасавају прогнане, онда би и прича о машиновођи Војину Никитовићу имала своју књижевну и филмску причу. Нека врста српског Шиндлера био је овај Ужичанин.

Из окупираног Вишеграда неустрашиви Војин је 1941. украо воз и под окриљем ноћи у вагоне пустио око 500 душа, уплашених Срба којима су усташе биле намениле логорска стратишта у Јасеновцу и Градишки. Успео је чак и да један вагон пун оружја прикачи локомотиви.

Вођен пркосом и жељом да спасе људе, игнорисао је све позиве да се заустави, успео да пробије све блокаде на прузи и да се докопа села Стапара у Србији. Отишао је после у партизане, али се након рата о Војиновом храбром чину није говорило јер би то нарушило обавезу прећуткивања истине – да су усташе побиле више хиљада Срба и то углавном нејачи.

– О томе се није смело не само писати и говорити већ ни шапутати, а нови нараштаји не верују да се то десило. Тако да је остало неказано, неиспричано, али земља не може да се смири док се то не исприча – поручује песник Матија Бећковић.

Тај који се усудио да је исприча – Момир Крсмановић – испунио је животну мисију, постао је записничар трагичних животних судбина припадника народа – до пола покланог, од пола заборављеног и од својих.

 

 

Ј. Арсеновић – Вести

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed