Владимир Умељић: „Свети“ Алојзије Степинац и Срби

Разарање српских православних цркава и манастира на читавој територији НДХ је, исто тако, од првог тренутка припадало усташком „крсташком“ походу. И овај аспект је релативно подробно обрађен у стручној литератури; овде ћемо дати један кратки илустративни преглед, који је преузет из извештаја једне државне комисије, састављеног већ крајем 1945. године ¹.

У јуну 1941. године су разорене православне цркве у Котор Вароши, Челинцу и Масловарима. „Разарање су морали да обаве највиђенији Срби из околине; пре тога су усташе ове цркве често злоупотребљавали, као клозет.“ (сведок: Д. Мартиновић, учитељица из Котор Вароши).

Истовремено, усташе почињу са рушењем цркве у Бихаћу и, пошто је она била од врло чврстог материјала, они је убрзо минирају (сведок: Г. Половина, месар из Бихаћа). Већ у априлу 1941. године је црква у Дрвару опљачкана и претворена у усташки војни магацин (сведок: Д. Жељковић, занатлија из Дрвара); крајем јула 1941. године, усташе забрављују српске цркве у Бијељини, Јањи, Бродцу, Балатулуну и Црнилову (сведок: В. Петровић, трговац из Јавља) а почетком 1942. године цркве у Турјаку и Драгајима су опљачкане и запаљене (сведок: Р. Ђурђевић, трговац из Босанске Градишке). Срушене су српске цркве у Босанској Крупи, Иванској, Бањанима и Бушевићу (сведок: К. Бурсаћ, бабица из Босанске Крупе) а црква у Зборишту је – са око 1 .000 српских верника и много жена и деце међу њима – запаљена: „Посматрали смо пожар из околине а они, који су били ближе, чули су страшне крике…“ (сведок: С. Миљаковић, Босанска Крупа); и у Добром Селу су усташе прво затворили све Србе у цркву, онда бацили неколико ручних бомби унутра и, закључно, запалили је (сведок: З. Спасић, свештеник).

Цркве у Босанском Шамцу, Црквини, Слатини, Обудовцу, Новом Граду, Дубици, Милошевцу, Тишини, Високом и Илијашу су опљачкане и забрављене (сведоци: С. Вујанић, трговац из Босанског Шамца и С. Ђукин, радник из Високог); у Босанском Новом (Добриљин) је црква опљачкана и спаљена, у Босанској Костајници срушена а у Босанском Петровцу је од дванаест православних цркава, осам опљачкано и делимично срушено (сведоци: В. Човић, електричар из Босанског Новог, М. Павић, свештеник из Босанске Костајнице, Н. Новаковић, свештеник из Босанског Петровца). Православне цркве у Језеру, Шипову, Стројницама, Грашавици и Злоговцу су опљачкане и запаљене; црква Светог Петра и Павла у Добоју се забрављује а српско гробље уништава; црква у Маглају се разара, све црквене књиге завршавају на ломачи а иконе се уништавају; црква у Брчком се 02. децембра 1941. године демолира, црквени торањ се руши ручним бомбама, следећег дана се демолира и православно гробље; истог месеца се руши и православна капела у Брчком и црква у Брезовом Пољу (сведоци: Ђ. Дракулић, учитељ из Јајца, М. Ђурица, Добој, В. Перовић, свештеник из Маглаја, И. Чолаковић, чиновник из Брчка).

Бугојно: „Католички свештеници су захтевали да сви Срби пређу у католичанство. Наши српски свештеници су одмах били одведени, цркве опљачкане и претворене у коњске штале…“ (сведок: Р. Поњевић, ратар из Бугојна). Градачац: „У селу Мајеви, усташе су запалиле православну цркву, која је потом потпуно изгорела, док су они пред њом играли једну своју народну игру. У селу Подновље, разорили су цркву и терали Србе да употребљавају олтар, као клозет…“ (сведок: Ј. Ковачевић, трговац из Градачца). Јајце: „Стару цркву су усташе прво опљачкали и онда је претворили у јавни клозет. У нову цркву су 29. августа 1941. године затворили Србе и поклали их (…) ножевима су убадали у иконе…“ (сведок: П. Рајак, кочијаш из Јајца). Босанска Дубица: „21. августа 1941. године хапсе усташе 70 Срба из околине и затварају их у православну цркву; ту их држе, све док ови не могу више да издрже и врше нужду; касније се црква руши а православно гробље разара (сведок: С. Вујасиновић, свештеник из Босанске Дубице).

Мостар: „Обадве православне цркве су опљачкане а гробља уништена…“ (сведок: М. Радић, свештеник из Мостара). Зворник: „Српска црква у Трињачи је у тако жалосном стању, да би пред том страшном сликом једне Божије куће уздрхтао најкрволочнији и најбездушнији човек (…) Божија кућа, претворена у клозет…“ (сведок: В. Прерадовић, свештеник из Зворника). Дервента: „Српска православна црква у селу Лијешће је претворена у једну римокатоличку цркву и римокатолички свештеник ту држи мису…“ (сведок: М. Трифуновић, трговац из Дервенте).

Темељност усташког затирања српске духовности – уз искорењивање српске физичке присутности – на овим просторима, потврђује и једна статистика Горњокарловачке епархије: пре рата је у овој области постојало 167 српских цркава и 52 капеле, као и једна руска православна црква (у Црквеници); усташе потпуно уништавају 145 цркава и 43 капеле, остатак се пљачка, отуђује, забрављује.² Нацистички представници на лицу места били су упознати са стањем ствари и у односу на овај аспект Србоцида у хрватској држави 1941-1945. Понеки од њих су повремено протествовали, како код хрватских власти, тако и у Берлину (на пр. Опуномоћени генерал Edmund Glaise von Horstenau).

Највећи број њих је, међутим, не само и даље „само слушао наређења“ (омиљена флоскула нациста после рата), већ је познавао радикални став Адолфа Хитлера у односу на Србе и његову безрезервну подршку хрватском режиму у односу на „српско питање“.

Политичар, теолог и дугогодишњи председник послератног западнонемачког парламента, dr Eugen Gerstenmaier, извештава 24. септембра 1941. године:

„По налогу Културно-политичког одељења Министарства иностраних послова, бр. 1624/1821/41, путовао сам између 02. и 22. септембра кроз Србију, Бугарску, Грчку и Румунију (…) Од свих националних православних цркви, српска православна црква је, ратним збивањима, најтеже погођена. То је, као прво, једна природна последица политике Патријарха Гаврила, која је била потпуно анти-немачки оријентисана (…) Осим тога, ова црква је тешко погођена услед протеривања српске мањине из Хрватске. Критеријум, шта је српско а шта хрватско се одређује према верској припадности. Према овим појмовима „православац“ или „католик“, одређује се данас у Хрватској, ко важи као Србин, односно Хрват.

Православни кругови у Србији су, поводом хрватских поступака, дубоко огорчени. Усташе су натерале десетине хиљада Срба да пређу у католичанство. Оним православцима, који су то одбили, масовно је пресечен гркљан (ово се мора буквално схватити) или им је одузета сва имовина а они протерани из земље. Извештен сам и о огромном узбуђењу у немачким круговима у Београду, поводом хрватских зверских поступака. Протествује се, пре свега, због хрватских тврдњи, да су ова своја убиства извршили у сагласности са немачким Рајхом…“³

Адолф Хитлер и његови службеници на лицу места, међутим, сматрали су не само Србе, већ и Српску православну цркву својим непријатељем, тако да су хрватски клерофашисти са те стране имали пуну подршку за своје геноцидне мере.

Немачки изасланик у Загребу Siegfried Kache препоручивао је Берлину крајем августа и почетком септембра 1941. на пр. „потпуно избацивање из употребе појма ‚Србин‘ за православно становништво у Хрватској” а будући да је по његовом схватању било „готово немогуће” искоренити Српску православну цркву у НДХ, сматрао је да би „она морала да буде изузета из јурисдикције српског патријарха и подређена контроли хрватске државе“.“⁴

Као образложење својих ставова преузимане су тврдње хрватских државних званичника, као на пр. ничим утемељену поставку једног од усташких главешина, Густава Перчеца, да је „београдска Влада између два светска рата радила на стварању једне југословенско-православне религије, на ширењу православља на читавој државној територији и присиљавању несрпских народа под јарам Српске православне цркве.“⁵

Осим тога, Српска православна црква је била – са немачке и хрватске стране – врло ревносно и исто тако апсолутно неутемељено оптуживана „за ширење панславизма, који је у Србији био веома јак, а из кога је већ проистекао један панбољшевизам”.⁶

 

Српска православна црква је била, додуше, изразито антибољшевички настројена, али упркос свим прогонима није представљала да заступа интересе свог народа. Тако је Синод СПЦ 1942. и 1943. уручио посредством Недићеве администрације немачким окупационим властима и четири меморандума о насилном покатоличавању Срба у НДХ. Немачки посланик Бензлер је, после примања трећег меморандума, упозорио Недића да се не сме допустити, да ови документи напусте Србију.⁷

Хитлер је још једном потврдио свој став, када је Специјални опуномоћеник за Југоисток Hermann Neubacher у јесен 1943. покушао да из политичких разлога постигне пуштање старог и оболелог Патријарха Гаврила (Дожића) и Владике Николаја (Велимировића) из немачког затвора. Он је за то добио сагласност нацистичког министра иностраних послова Ribbentrop-а, шта више и Heinrich Himmler-a.

На то је, међутим, одмах реаговао Хитлер и забранио тај акт милости.⁸

Neubacher, као што је напоменуто, није то свакако радио из милосрђа, већ из политичке калкулације, јер се у немачком Министарству иностраних послова – у случају да Патријарх умре у немачком заробљеништву – сматрало, да би „могло да дође до још већих немира у окупираној Србији и да ток политичког развоја на балканском простору буде скренут са нама пожељног правца“.⁹

Нити Степинац, нити било који од његових бискупа се никада није огласио поводом ових збивања. Да ли је међутим дошло до пружања помоћи српском народу, барем деци која су десетинама хиљада била прогоњена, мучена и убијана?

Аустријска болничарка Диана Будисављевић, која је 1941-1945. избавила хиљаде српске деце из логора смрти тадашње хрватске државе, описује у свом дневнику речима непосредног очевица своје узалудне напоре да придобије врховне носиоце и ауторитете (западне) хришћанске етике у Хрватској онога доба за тај изузетно хумани пројекат спасавања деце од њима намењене геноцидне судбине.

Она је при том покушају наишла на одбијање како код протестантског бискупа Philip Popp-a, тако и код католичког надбискупа и председника Хрватске бискупске конференције Алојзија Степинца. Њена белешка од 29. новембра 1941. говори о сусрету са протестанским бискупом Popp-ом и гласи, још једном:

„Онда, када сам га замолила за помоћ, постао је врло суздржан, опширно ми је говорио да води велике полемике, јер се пропагира само пријелаз на католичку вјеру, а не и на протестантску. Због те свађе не жели ништа тражити од владе…“

О сусретима са католичким надбискупом Алојзијем Степинцом она извештава више пута. Белешка од 03. децембра 1941. гласи: „Мој први пријем код надбискупа др Степинца: И тамо је резултат разговора био потпуно негативан…“ Белешка од 06. маја 1942. звучи још резигнираније: „Надбискуп је врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Каже да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми је да је због стана неке Жидовке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи остати у стану а сад ју се успркос томе, намјерава из стана избацити. Кажем му да сам дошла тражити да спаси један народ, а он ми прича о неком стану…“¹⁰

„У 16.30 долазим са др Видаковићем мсг. Јесиху. Води нас надбискупу. Надбискуп нас обавештава да је имао састанак са министром удружбе и да ће се обојица у великој мери заузети за спас депортиране деце. Надбискуп ће за децу учинити све што је у његовој моћи. Деца ће бити смештена у женске самостане. Сви самостани, сви дечји домови, сви интернати ће примати децу, све што може ставиће се на располагање. Били смо потпуно ошамућени великим обећањима која смо добили. Али се нису остварила. (подвукао аутор)“¹¹

Следствено стоји 11. јула 1942. записано: „Необично је тешко било осигурати смјештај за децу. Различити моји разговори у Министарству здравља и код надбискупа били су сви без резултата“. (подвукао аутор).

Што се тиче римокатоличког Каритаса, Диана Будисављевић више пута подвлачи самосталност и одвојеност своје Акције од ове организације, те да се њој за све услуге морала давати финансијска надокнада. Тако наводи на пр. и

– да је њена Акција за све потрепштине (чарапе, тканину за шивење женске одеће, итд.) плаћала Каритасу,¹²

– „Др Видаковић саопћава да ће Дјечји дом на Томиславовом тргу бити расформиран (…) Дјеца ће бити предана Каритасу, као и мјесечни прилози намијењени њиховом уздржавању“¹³, као и

– „Думић, равнатељ Каритаса, тражи од др Видаковића и мене слику с нашом картотеком за свој годишњи извештај. Противим се томе. Каритас с мојом Акцијом нема везе (подвукао аутор). То је наш приватни посао и Каритас се тиме не треба хвалити“.¹⁴

 

 

1. Ради се о „Одлуци комисије о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача, Ф. бр. 5681/45“. Објављено у деловима од В. Дедијера, М. Булајића, итд.
2. Епархија Горњокарловачка, Е.А. бр. 277/45, 25.10.1945.
3. Л. Костић, Хрватска зверства у II. Светском рату, према изјавама њихових савезника, с. 28, 1991, Београд
4. Politisches Archiv, Auswartiges Amt (PA/AA), Inland IIg Kroatien, 83-60 E, Deutsche Gesandschaft Agram, Pol. 2 Nr.2-A430742, Zagreb 20. Juli 1942. Takođe: PA/AA Buro d. St. Sekretar, Kroatien, Bd. 2, Tel. Nr. 1102, Kasche, 2. September 1941.
5. W. Frauendienst,  Jugoslawiens Weg zum Abgrund. Schriften des deutschen Instituts für Aussenpolitische Forschung, Berlin, 1941.
6. Bundesarchiv, Koblenz, (BA), R 63 (Südosteuropa Gesellschaft), von Stein-furth, 58, Budapest, Oktober 1941, Zur Lage in Serbien, str. Vertraulich; Takođe: 214, Informationsbericht 26, Wien, 29. IV 1944, 17.
7. Р. Радић, Вером против вере. Држава и верске заједнице у Србији 1945-1953. Београд, 1995.
8. H. Neubacher, Sonderauftrag Südost 1940-1945, Berlin, Frankfurt am Main i Göttingen, 1956, S. 158.
9. PA/AA, Inland I- D, Kirche 1, Deutschland, Kirche. Aufzeichnung zur Frage der deutschen Politik gegenüber der Balkan-Ortodoxie, без датума 1943. године.
10.  „Дневник Диане Будисављевић 1941-1945“, Хрватски државни архив, Јасеновац – Јавна установа Спомен-подручје. Загреб, 2003.
11. Белешка у дневнику од 26. маја 1942.
12. Белешка у дневнику од 15. новембра 1943.
13. Белешка у дневнику од 21. фебруара 1944.
14. Белешка у дневнику од 16. новембра 1943.