Спутњик, 2. 9. 2023, „Ко ће, ако нећу ја!“: Спутњик код бака Виде која 63 године чува сећање на страдање српских ратника

Бака Вида и Лола Ђорђевић, репортер Спутњика испред спомен чесме јунацима Великог рата Фото: Спутњик

„Мени је то у аманет остављено. Ко ће им, ако не ја, свећу запалити, молитву очитати“, говори Бака Вида, док старачком руком показује у правцу шумом обраслих обронака, извора и спомен чесме изграђене у част палих ратника, који су погинули бранећи отаџбину у Првом светском рату.

Прича о бака Види, одвела је репортера Спутњика до једног од најстаријих краљевачких села Пекчанице, некада средњевековног насеља које је краљ Стефан Првовенчани даровао жичком епархијском властелинству.

У селу смештеном подно Јелице планине, куће и домаћинства разбацане по странама и косинама, само им црвени кровови вире из зеленила, ко главе чиода забодених у сред пропланака.

Растојање до првог комшије неретко се рачуна у километрима, као и до најближе продавнице, школе, доктора… Пут до бака Видине куће сеоски, понегде мало туцаника запршти под точковима, али углавном земља и прашина.

Размишљам, како ли је њим путовати кад кише земљу расквасе и иловача се у глиб претвори, или кад снег завеје а мраз планину окује.

Пут се одједном завршава на пропланку пред кућом од црвених цигала испред које нас дочекује бака Вида.

„Ко је то мени дошао“, говори, док шири руке не би ли мене и моје пратиоце некако све одједном загрлила, не слутећи да је топлином гласа и осмехом већ то учинила.

Самоћа, живот и личне трагедије, годове на лицу јој исцртале, а леђа се од костобоље савила, ко да се оближња планина на њих наслонила. Позива нас да у њен скромни дом уђемо, да се послужимо, „уморни сте од пута, вели, да се мало освежите, душом данете“.

 
Овако је то било…

Реч јој реч сустиже, као да се боји да јој штогод не замеримо. Након послужења, седамо у хлад испод старе џенарике да бисмо чули причу о спомен чесми и страдању српског војника и сељака на овим просторима.

Тог новембра 1915. године, док су житељи Краљева са зебњом живели прве дане под аустроугарском агресијом, на околним брдима одигравале су се жестоке борбе. Брдо Јајинци било је прекопано рововима, у којима су се храбри ратници 4. пешадијског пука трећег позива Војске Краљевине Србије супростављали бројчано надмоћнијим аустроугарским трупама.

„Током жестоких борби страдало је доста наших војника. На брду Јајинац, изнад куће бака Виде, налази се и данас гроб у коме почивају кости четворице, за сада именом непознатих, ратника–артиљераца из састава Ужичког одреда који су погинули на том положају 9. новембра 1915. године и ту сахрањени“, објашњава мајор у пензији Раде Вукосављевић, аутор едиције „Краљево у великом рату“.

Њима у част, као и свом стрицу Милоју, који је такође живот дао за отаџбину, бака Видин свекар Раица Бакшуновић је крај извора поставио спомен плочу . Чували су Бакшуновићи успомену на безимене ратнике. Молитвом их се сећали, свеће палили.

Штедело се и на воштаници

У тешким временима и воштаница се штедела. Горела би тек да се молива очита, а онда гасила. Да би се и за сутра имало. И тако годинама, деценијама. Воштаница и молитва, у аманет је бака Види остављена. Попут завета, који Вида није погазила. Ни када је удовица постала,са двема тек проходалим девојчицама, ни када су се ћерке удале и у град одселиле, а она сама у планини остала, спомен чесму није остављала. Више од 63. године.

И када „звезда упече“ и када снег планину завеје, одлази до извора, да погинуле у молитви помене, јер, како понавља, „ко ће, ако не ја.“

Као што је старица из животних падова устајала, тако је и чесма била рушена, скрнављена, плоча у блато бацана, али у блату, није остала, већ је чесма подигнута у част палих ратника новим сјајем засјала. Заједно са ћеркама Зором и Снежаном, и Саветом Стојковић (чији је муж нестао на Косову и Метохији) 2011. године, Бака Вида је обнавила спомен обележје, испред кога радо свакога дочекује, чувајући и преносећи предање Бакшуновића о страдању српског војника.

Лола Ђорђевић