Срна, 7.6.2015. Пробој за спас више од милион и по Срба

„Коридор“ је био спас за српски народ на огромном простору од Гламоча и Грахова на југу, до Градишке на сјеверу, Новог Града на западу до Добоја на истоку, за Србе у западној Славонији, Банији, Лици, Кордуну и Книнској Крајини…

Приредила: Марија БОГДАНОВИЋ

БИЈЕЉИНА, 7. ЈУНА /СРНА/ – Од операције „Коридор живота“, којом је више од милион и по Срба од Добоја до Книна избављено из обруча муслиманских и хрватских снага, овог љета навршавају се 23 године.

Војска Републике Српске је у љето 1992. године пробојем коридора извојевала побједу над снагама Хрватске војске, Хрватског вијећа одбране и такозване армије РБиХ и тако прекинула вишедневну блокаду Крајине и Републике Српске Крајине.

Сви путни правци који су спајали западне дијелове Српске са источним дијелом и Србијом били су пресјечени почетком маја 1992.

Посљедња копнена веза између западног и источног дијела, под контролом српских снага, била је саобраћајница Бањалука – Добој – Tузла – Бијељина.

Та веза пресјечена је 15. маја 1992. године када су припадници муслиманских снага у Tузли напали колону тадашње ЈНА која се повлачила из града.

Пробојем „Коридора“ циљ је био да се западни дио Српске копненом везом кроз Посавину споји са источним дијелом Српске и са Србијом.

„Коридор“ је био спас за српски народ на огромном простору од Гламоча и Грахова на југу, до Градишке на сјеверу, Новог Града на западу до Добоја на истоку, као и за Србе у западној Славонији, Банији, Лици, Кордуну и Книнској Крајини.

На том простору живјело је више од милион и по Срба, који су остали без хране, лијекова, нафте, оружја…

Као „окидач“ за операцију „Коридор“ сматра се смрт 12 беба у бањалучком породилишту усљед недостатка кисеоника.

Командант Првог крајишког корпуса Војске Републике Српске генерал Момир Талић средином јуна 1992. године издао је наређење тадашњем начелнику Штаба Прве оклопне бригаде и команданту Tактичке групе један потпуковнику Новици Симићу да до 28. јуна – Видовдана пробије коридор ка Србији, преко Tребаве.

„Слушај, Симићу, хоћу коридор ка Србији преко Tребаве. Најкраћим путем. Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да дјеца умиру!“, гласило је Талићево наређење.

Акција „Коридор“ почела је 14. јуна 1992. године када су припадници славне Шеснаесте бригаде, уз подршку тенковске чете из Добоја, кренули у битку на јужном дијелу дервентског ратишта.

Борбе су интензивиране 24. јуна када је снажна артиљеријска припрема на широком фронту навела непријатељске формације на погрешан закључак да је намјера заузимање Tузле.

Све што се послије догађало изазвало је праву пометњу у муслиманско-хрватским формацијама, што је знатно олакшало дејства српским снагама на главном правцу акције пробоја „Коридора“.

Маестрална тактика резултирала је пробојем „Коридора живота“ два дана прије зацртаног рока.

У освит зоре 26. јуна 1992. године војници Првог крајишког и Источнобосанског корпуса Војске Републике Српске сусрели су се у рејону села Корница и Чардак, између Модриче и Шамца, спојивши западни и источни дио Републике Српске.

Наставком борби српске снаге Модричу ослобађају 28. јуна, Дервенту 7. јула и Оџак 13. јула. Коначни слом одбране снага Хрватске војске, ХВО и такозване армије РБиХ услиједио је 6. октобра 1992. године српским ослобађањем Брода.

У пробоју „Коридора живота“ погинула су 273 војника Војске Републике Српске, 70 припадника Министарства унутрашњих послова Српске и 70 бораца Војске Републике Српске Крајине, а 1.129 је теже или лакше рањено.

Некадашње старјешине бригада које су учествовале у пробоју коридора истицале су да је ова операција била најчистија акција српске војске у протеклом рату и одлучујућа битка за стварање Републике Српске.

Према њиховим наводима, пробој „Коридора живота“ изведен је уз огроман полет који је носио војнике, те жељу да све своје потенцијале, снаге и умијеће искористе да би се спријечио егзодус Срба.

Осим Tалића, као главног креатора операције „Коридор“, акцију су планирали начелник Штаба Првог крајишког корпуса генерал Бошко Келечевић, командант специјалне јединице МУП-а РСК генерал Боривоје Ђукић, генерал Славко Лисица и тадашњи начелник Штаба Прве оклопне бригаде генерал Новица Симић.

Српске крајине су послије пробоја „Коридора живота“ поново почеле да дишу пуним плућима. Из Србије су кренули конвоји са лијековима, храном, нафтом…

Акцијом „Коридор“ руковођено је са Дуге Њиве на Tребави. Операција је оцијењена најхуманијом и најорганизованијом битком у посљедњем отаџбинском рату.

Српска војска се током пробоја „Коридора“ борила против пет моторизованих и једанаест лаких пјешадијских бригада. Моторизоване бригаде чинили су припадници регуларне Војске Хрватске – Прва ЗНГ /Збор народне гарде/ из Загреба, Друга и 108. ЗНГ из Славонског Брода, трећа ЗНГ из Осијека и 153. ЗНГ из Велике Горице.

Од лаких пјешадијских бригада биле су ангажовене 101. ХВО из Брода, 102. из Оџака, 103. из Дервенте, 104. из Шамца – Домаљеваца, 105. из Модриче, 107. из Градачца, 110. из Усоре, 111. из Жепча, те бригаде тзв. Армије РБиХ – 207. из Tешња, 201. из Маглаја и 109. из Грачанице.