Искра, Нови Стандард, 26. 11. 2024, Милош Ковић: Порекло британске србофобије

Срби из села Река, Дебар, Стара Србија Фото: Спиридон Гопчевић, „Стара Србија и Македонија“

Дејвид Станард је показао да су такве идеје о праву на земљу прихватали и образлагали не само утемељивачи протестантизма, Жан Калвин, Мартин Лутер, Филип Меланхтон, него и оснивачи модерних енглеских идеологија, почевши од Томаса Мора или Џона Лока. ¹

У поређењу са Шпанцима, усмереним, пре свега, на америчко злато и сребро, Енглези су били много више усредсређени на земљу. Док су се Шпанци бавили прозелитизмом и асимиловањем староседелаца, Енглези су, у начелу, били неспремни на културно и расно мешање. Због тога је најпожељније решење за оне које су на тој земљи затекли било – да нестану. ²

Раса је, наиме, уз веру, била важно оправдање за геноцид. Расизам, дубоко укорењен у културама Шпанаца, Енглеза и других европских народа, у 19. веку ће, са секуларизацијом и спајањем са научним, углавном биолошком и зоолошким дискурсима, постати само видљивији. ³

Шпанци су се, после реконкисте над шпанским муслиманима, окренули Светом рату против Индијанаца. И енглески протестантски пастори су у Америци проповедали Свети рат против неверника. ⁴ За разлику од тек откривене Северне Америке, Сирија и Палестина, под влашћу муслиманских Османлија, биле су, међутим, Света земља од првих почетака хришћанства. Идеја Светог рата против Турака, укорењена у крсташким традицијама, била је жива у Енглеској 16. и 17. века. ⁵

У прављењу таквих планова, Џемс I је ишао много даље од Елизабете I, која је настојала да са Турцима успостави добре односе. Од средине 17. века у британској спољној политици, бар на први поглед, вера је била све мање значајна. У 18. веку однос Британије према Османском царству већ има колонијалну боју. ⁶

Идеја Светог рата се, у Источној Европи, окретала и против паганских и православних Словена. Карл Ердман је показао да су истребљивачки немачки походи на источноевропске Словене, потом и Русе, тек временом добили крсташки, верски карактер. ⁷ Ту традицију у својим походима на Русију 16. и 17. века, наставиће Пољаци и Швеђани. Британски и француски поход на Русију у Кримском рату неће имати само религијски повод, сукоб око кључева цркве Светог Христовог Гроба, него ће бити праћен крсташком симболиком, пропагандом и борбеном мотивацијом. ⁸

Од сажаљења до презира

Од 16. до 19. века, док су главни противници Енглеза на Леванту били римокатолици и муслимани, султанови православни поданици нису изазивали њихову посебну пажњу, нити непријатељство. Крајем 16. века енглески дипломати штитили су Васељенску патријаршију од језуита и унијаћења. У време рестаурације Стјуарта и њиховог приклањања римокатолицизму, они ће и у Османском царству потајно подржавати римокатолике. ⁹

Крајем 16. и почетком 17. века, у време Дугог рата и устанка Срба на Балкану, Енглези ће на Леванту подстицати хришћане на побуну против Османлија. Енглези су у њима видели оруђе за своје трговачке, политичке и обавештајне активности. За њих су нарочито Грци и православни Арапи у Светој Земљи, били доказ свете, библијске прошлости, али и хришћански мученици, подређени самовољи и насиљу муслимана. ¹⁰

Пут од сажаљења до презира, међутим, није било дуг. Ту није била реч само о тобожњем варварству балканских и левантских хришћана. Као и у Русији, Енглези су потцењивали православну Цркву. Сматрали су је јеретичком и пребацивали њеним свештеницима због необразованости и формализма. У исто време, и ту су, нарочито у време васељенског патријарха Кирила Лукариса, постојали контакти и сарадња. За разлику од Русије, међутим, овде је било усредсређених напора да се православни народи, Јермени и Јевреји преведу у протестантску веру. ¹¹

Мешавина сажаљења и презира биће основно расположење Британаца према балканским хришћанима у готово целом периоду о коме је овде реч. Из те традиције потицали су и Бајрон и Шели, чије ће хеленофилство и подршка борби Грка за ослобођење имати немерљив утицај на британску и европску културу. Ту се већ мање радило о хришћанској солидарности, него о револуционарном праву на побуну.

Бајрон, међутим, у исто време, није крио презир према Грцима, који нису одговарали његовим класицистичким идеалима. Док се згражавао над турским зулумима био је, у исто време, привучен њиховим егзотичним обичајима, укључујучи и бисексуалност. Османско царство нудило је енглеским романтичарима слободу од друштвених и моралних ограничења, којима су били подвргнути у својој отаџбини. ¹²

Слика Срба у очима Британаца тога доба била је само део шире целине. Српске земље су им, до елизабетанске епохе, биле мало познате, као и највећи део османских територија. Британски путописци су и Србе приказивали са мешавином самилости и презира, као предусретљиве и добродушне сиромахе, који су се, навикнути на турска насиља, склањали од путника.

Едвард Браун у 17. веку примећује да су становници Срема, Србије и Македоније пред њим и његовим сапутницима „као зечеви бежали у своје јаме“. Он их назива и „људским кртицама“. Крајеви у којима су Срби живели били су, услед турских зулума и ратова, сасвим запустели. Турци су приказивани као варвари и тирани, уз позивања на изреку да „трава не расте где турски коњ једном ступи ногом“. ¹³

Оваква слика Срба и њихових турских господара преовлађивала је не само у путописима, него и у литератури. Џон Фокс, писац Дела и споменика, познатих и као Књига мученика (1563), у Енглеској, после Библије, тада најчитаније књиге, која ће извршити огроман утицај на уобличавање енглеског протестантизма и националне свести, помиње страдања хришћана у Подунављу, Србији, Босни, Далмацији. Он чак тврди да је од свих земаља које су Турци покорили, Србија претрпела најгору тиранију, да је њен кнез ухваћен на превару и осуђен на смрт, док је цело племство ослепљено. ¹⁴

Посебно важан утицај на слику турских зулума и српских страдања имала је Општа историја Турака Ричарда Нолса (1603), са наставцима различитих аутора, од којих је најзначајнији био Пол Рико (последње, седмо издање 1687-1700). Ова књига ће задуго остати главни извор података о Османском царству на енглеском језику. Ту су се Енглези, поред осталог, по први пут могли исцрпно обавестити о Косовској бици. Временом је Нолсова књига била замењивана поузданијим штивима, али ју је пажљиво читао и лорд Бајрон. ¹⁵

Посебно важан утицај на слику турских зулума и српских страдања имала је Општа историја Турака Ричарда Нолса (1603)

 

Слику Срба као хришћанских јунака и мученика пред варварском, неверничком турском најездом од Нолса је, за своју трагедију посвећену Косовском боју, преузео и Томас Гоф (Одважни Турчин, 1632). Ту традицију наставиће британски истраживачи и преводиоци српске епске, јуначке поезије, од првих помена песама о деспоту Ђурђу Бранковићу код Ричарда Нолса, до народне песме о Карађорђу коју је 1851. објавио (забележио, или сам спевао) Едмунд Спенсер. ¹⁶

Таква слика Срба, као јунака и мученика за хришћанску веру, значајно се разликовала од истовремених представа о Русима. Много су сличније податке о Србима и Русима давали географски приручници, настали најчешће на основу посредних знања и преписивања.

Срби су ту приказивани као непослушни, ратоборни, прости, неотесани људи, искварени варварском влашћу и насиљем, склони лажима, разбојништву и пићу. Један писац с краја 17. века тврдио је да су Срби крали децу, да би их продавали Турцима „за срамне сврхе“. ¹⁷ Ту се, дакле, успостављала посредна веза између Срба и греха који је, како смо видели, толико често, приписиван Турцима, а неко време и Русима.

На британске описе запустелих пространстава, која су ишчекивала своје западне колонизаторе, подсећају и чести осврти путописаца на необрађену, занемарену земљу у српским крајевима.

Хенри Џон Ричардс је 1700. писао да би Србија, „плодна и лепа земља“, са „крепким људима, добрим коњима винима и рекама“, у чијим брдима „вероватно има доброг метала“, „да је у хришћанским рукама, каквих има на западу Европе, могла бити веома цветна земља“. ¹⁸

Веселин Костић примећује да је радовање српске сиротиње због безвредних поклона британских путника подсећало ове придошлице на „урођеничке заједнице у Америци, Малаји или Гвинеји“. ¹⁹

За стање општег опадања у српским земљама оптуживани су, по правилу, Турци. Но сличне, и много јасније опаске Британаца на ову тему настајале су и у 19. веку, у добу стварања српске државе. Британски путник Џемс Фрејзер писао је 1833. из околине Ниша свом пријатељу у Енглеску да, док посматра плодну српску земљу, размишља о томе „каква би благодет она била у рукама енглеског земљорадника… Каква лепа тема за размишљање! Какав би добитак таква поља била за ваша исељеничка и колонизаторска друштва!“ ²⁰

Две деценије касније, Едмунд Спенсер, иначе наклоњен Србима, у својим делима често се враћао на потребу да „хиљаде марљивих житеља Западне Европе“ колонизују Србију, препуну плодне и необрађене земље. Такво стање тумачио је „неспособношћу и леношћу“ не само „владајућих муслимана“, него и „потчињене раје“:

„Англосаксон, навикнут на крепкост и активност, осведочене у свакој области живота у његовој домовини, веома је зачуђен када у свему око себе, чак и у управљању јавним пословима, види леност и неспособност својствене народу онемоћалом од старости. Столећа лоше власти можда су огрубеле природу и сломиле снагу људи, али и када узмемо у обзир све то, морамо доћи до закључка да њему не недостају само ваљани закони, него и део оног предузимљивог духа – управљачког ума Западне Европе“. ²¹

Такве оцене нису биле резервисане само за Србе или Турке. Млади путописац Џон Харвуд описивао је 1850. године Хрвате као „људска бића по интелекту блиска обичним животињама“ са којима је морао да „поступа као са становницима Сендвичких Острва или било којим другим дивљацима“. ²²

За разлику од 16. или 17. века, у 18. и 19. веку Британци су, наиме, и према европским нацијама исповедали специфично осећање супериорности. Оно се најчешће испољавало као понос због британских установа и постигнутог степена слобода, али је, како смо видели, било дубље укорењено у расним, религијским и сличним предрасудама.

„Културни расизам“ је у првој половини 19. века био уобичајен не само у британским географским приручницима, него и у путописима о српским земљама

 

Расизам је, наиме, умео да се окрене и против Европљана. Унутар беле расе разликовани су супериорни германски Аријевци од припадника Словенских, Латинских и других раса. У Француској, после револуције из 1789, ова врста расизма требало је да помогне у очувању хијерархијских граница између германске, франачке аристократије и галоримских припадника Трећег сталежа.

До краја га је развио Артур де Гобино у Есеју о неједнакости људских раса (1853-1855). Овакве теорије су, по правилу, смештале балканске народе међу инфериорне расе. Тако су Србе оцењивали и Гобино и Жозеф де Местр (О папи, 1819). Снажан импулс тој школи мишљења дали су ставови о расној инфериорности Грка у делима Јакоба Фалмерајера, објављиваним од 1830. године. Фалмерајер и Гобино на сличан начин су видели Грке, али и Русе, при чему је Гобино сматрао да је превласт руске „азијске расе“ у Европи била неизбежна. Свака помоћ борби Грка за слободу била је, по њиховом мишљењу, корисна по амбиције Русије. ²³

Ако би за овом врстом расизма у британским изворима о Србима тога доба тек требало трагати, ту се лако могу пронаћи трагови „културног расизма“, као вере у постојање „виших“ и „нижих“ култура, и у штетност било какве асимилације или стапања. ²⁴ Ову врсту ставова је, у основи, тешко разликовати од гобиноовског или фалмерајерског расизма, али и од верских предрасуда.

„Културни расизам“ је у првој половини 19. века био уобичајен не само у британским географским приручницима, него и у путописима о српским земљама. Посебно често помињана је тобожња нећистоћа Срба, дивљи изглед и одећа, суровост, похлепа, превртљивост, нељубазност која се, под притиском, лако претварала у понизност. ²⁵

Временом је све мање било сажаљења према Србима под турском влашћу и осуда њихових тлачитеља. Од тридесетих година 19. века, па до избијања Кримског рата, четворица енглеских путописаца описала су Ћеле кулу, при чему су се двојица (Ричард Берџиз, Џемс Бејли Фрејзер) дивила јунаштву Срба и згражавала над варварством Турака, док су друга двојица (Александар Вилијам Кинглејк и Џемс Скин) пред овим спомеником збијала шале и показивала наклоност према његовим турским градитељима. ²⁶

У културни расизам могао се сврстати и однос Британаца према Српској православној цркви. Он се није разликовао од њиховог става према Руској и осталим православним црквама, и није се мењао од 16. века до Кримског рата. Кретао се од равнодушности до закључка да су Турци били божја казна због обожавања икона и идолопоклонства. ²⁷

Главни поводи за хладноћу, па и непријатељство, биле су иконе и постови. Британци су, поред тога, сматрали да су пречести празници и нерадни дани изазивали пасивност и лењост Срба. Свештенству је пребацивано због необразованости и сујеверја. Критикован је и егалитаристички дух Српске цркве, чији су епископи ручали са својим слугама. Српска црквена архитектура и унутрашњост храмова сматрани су китњастим и безначајним. Средњовековна црквена архитектура Срба успевала је да заслужи тек по неку топлу реч Британаца. Ворингтон Смит је, као очевидац, без речи моралне осуде или гнева, описивао како су 1847. муслимански Албанци срушили српску православну цркву у Врању. ²⁸

У 19. веку додатни разлог за такав однос Британаца према Српској цркви била је русофобија. Ричарт Т. Клариџ је писао (1836) да она, уместо папе, слави руског цара и да је римокатоличка вера боља од православне. ²⁹ Исте године је и Џон Паџет објавио путопис у коме је тврдио да је српска црква, због сличности језика и вере, увек била на страни Русије. ³⁰

Адолфас Слејд је ишао толико далеко да је осуђивао трпељивост Османског царства према Православној цркви, као извору руског утицаја (1838). По његовом мишљењу, требало је да је Турци искорене, или да је финансијски, преко свештеничких плата, вежу за себе. ³¹ Џемс Скин, изразити русофоб и туркофил, писао је 1851. да су српски митрополит и већина свештеника „потајни руски агенти“. ³²

Митрополит Србије Михаило ће, међутим, вероватно преко својих руских веза, успоставити контакте са проруским круговима у Англиканској цркви, расположеним за преговоре са православнима. То ће, после Кримског рата, имати одређен утицај на британске политичке елите и јавно мнење. ³³

1. D. E. Stannard, American Holocaust: The Conquest of the New World, Oxford and New York 1993, 233-235; N. Matar, Turks, Moors, and Englishmen in the Age of Discovery, 134-137.
2. D. E. Stannard, нав. дело, 235-241; N. Matar, Turks, Moors, and Englishmen in the Age of Discovery, 172-173.
3. D. E. Stannard, нав. дело, 207-221; P. Gay, The Cultivation of Hatred, The Bourgeois Experience, Victoria to Freud, Vol. 3, New York and London 1993, 68-95.
4. D. E. Stannard, нав. дело, 231-246.
5. N. Matar, Turks, Moors, and Englishmen in the Age of Discovery, 142-166.
6. Исто, 142-159, 164-165, 170.
7. C. Erdmann, The Origin of the Idea of Crusade, Princeton 1977, 100-108.
8. O. Figes, нав. дело, 1-22.
9. G. MacLean and N. Matar, Britain and the Islamic World, 1558-1713, 81-82, 118.
10. Исто, 157-169, 196-197.
11. Исто, 156-157, 159-160; Г. Флоровски, нав. дело, 126-130.
12. V. Goldsvorti, нав. дело, 20-28; L. A. Marchand, Byron: A Portrait, London 1970, 72, 90-91.
13. В. Костић, Културне везе, 246, 300-310, 343; М. Ковић, „Британско-српски односи“, 540.
14. В. Костић, Културне везе, 246; The Acts and Monuments of John Foxe, With a Life of the Martyrologist, and Vindication of the Work, by the rev. George Townsend, Vol.4, London 1846, 81-83.
15. В. Костић, Културне везе, 247-254.
16. Истo, 199-219; Исти, Britanija i Srbija, 368-403, 437-444; V. Goldsvorti, нав. дело, 29-31.
17. В. Костић, Културне везе, 261-263.
18. Цит. према Исто, 341-344.
19. Исто, 343-344.
20. Цит. према Исти, Britanija i Srbija, 76-77.
21. Цит. према Исто, 169-170.
22. Цит. према Исто, 150.
23. М. Екмечић, „’Географски непријатељ Србије’ (Улога католичке политичке идеологије у Источном питању 1844-1878)“, у: Исти, Огледи из историје, Београд 2002, 70; Исти, „Више од војних савезника 1914 (Прилог о француском изучавању етничке природе Југословена)“, Исто, 200; Исти, Стварање Југославије 1790-1918, књ. 2, Београд 1989, 153-159.
24. G. M. Fredrickson, Racism: A Short History, Princeton and Oxford 2002, 6-9.
25. V. Kostić, Britanija i Srbija, 114, 116, 126, 147-148, 150-151, 214-216.
26. Исто, 98-102, 140-148, 238-239; M. Todorova, нав. дело, 96-97.
27. V. Kostić, Britanija i Srbija, 211; Исти, Културне везе, 331-338.
28. V. Kostić, Britanija i Srbija, 240-241, 208-212.
29. Исто, 208.
30. Исто, 206.
31. Исто, 208-209.
32. Исто, 145-146.
33. М. Ковић, Дизраели и Источно питање, 244; Ђ. Слијепчевић, Михаило, архиепископ београдски и митрополит Србије, Минхен 1980, 598-604.