Искра, Нови Стандард, 26. 11. 2024, Милош Ковић: Порекло британске србофобије

Карађорђево убиство 1817; Мор Тан, уље на платну,1863. Фото: Википедија, Народни музеј, Београд

Милорад Екмечић је уочио да се промена у односу према Србима одиграла око 1806. године

 

Тридесетих година 19. века, британски путници улагали су, међутим, значајне напоре у откривање веза и сличности између Срба и Руса. Примећивали су да руски утицај међу Србе није стизао само преко Цркве; проналазили су га у свим класама. Слејд је тврдио да су нижи друштвени слојеви у Србији и Русији на истом ступњу полуварварства и да су гајили иста идолопоклоничка осећања према руским царевима. Скин се у Београду уверио да су и припадници образованих класа били под снажним утицајем „славизма“. ¹

У делима британских путописаца се, упоредо са успоном русофобије, уочавао и раст туркофилства. Упоредо са подршком борби Грка за ослобођење, Бајрон и Шели нису крили непријатељство према Русији, која је, како су тврдили, хтела да искористи Грке зарад својих себичних циљева. ²

Потоњи писци, нарочито почевши од тридесетих година 19. века, у балканским православцима углавном су видели оруђе Руса и зато су се окретали Турцима. То се јасно видело по протурским склоностима путника кроз српске земље: Џулије Пардоу, Ворингтона Смита, Адолфаса Слејда, Џемса Скина и других. ³

Како је приметила Весна Голдсворти, некадашњи заштитнички однос Британаца према хришћанским поданицима султана, почеће да нестаје од тренутка стварања њихових држава и обелодањивања њихових амбиција да (опет) постану пуноправни Европљани. ⁴ Подозрење према балканским православцима само ће се повећати са потоњим успоном русофобије, о коме је писао Глисон.

Милорад Екмечић је, међутим, уочио да се промена у односу према Србима одиграла око 1806, од тренутка када је, после бојева на Иванковцу, Мишару и Делиграду и ослобођења Београда, постало јасно да Срби ратују за стварање сопствене државе, која ће обухватити и територије западно од Дрине, и то уз ослонац на Русију. Ова промена била је видљива прво у Француској и Аустрији, да би се постепено проширила и на Британију. ⁵ Врло брзо, међутим, у британској политици јавиће се и струја која ће настојати да, уз Турску, и Србију учини тачком окупљања балканских народа и пружања отпора руском утицају.

Двостран однос

Први контакт између Британије и устаничке, обновљене Србије одиграо се уз помоћ и подршку Русије, у времену ратног савезништва ове две силе. Карађорђеви изасланици, упућени у марту 1807. у штаб генерала Ивана Ивановича Михељсона, главнокомандујућег руске армије у румунским кнежевинама, заједно са Михељсоном обратили су се за помоћ у оружју и новцу британској влади, преко Френсиса Самерерса, британског конзула у Букурешту. Самерерс их је одбио, правдајући се прописима и ограниченим овлашћењима. О свему је обавестио министра спољних послова, Џорџа Канинга. ⁶

Мање од годину дана раније, Британци су одбили и предлог руског цара Александра I да се на Балкану формира српско-грчка конфедерација, под заштитом Русије. ⁷ Савезнички односи између Русије и Британије су се недуго затим, после потписивања Тилзитског мира између Русије и Француске јула 1807. године, сасвим прекинули.

Како запажа Владилен Виноградов, управо те године је Џорџ Канинг уобличио доктрину „одбране интегритета и независности Османског царства“, која ће умногоме одређивати правце балканске политике Велике Британије у 19. веку. ⁸

Главни Канингов циљ био је да Османско царство искористи као брану пред руским продором на југ. Управо тада су се, како смо видели, Француска, Аустрија, потом и Британија, окретале против Срба, пошто су откриле њихове ослободилачке и ујединитељске амбиције. Уз то, Карађорђева војска ратовала је на десном крилу руских армија у наступању; Руси су учествовали у ратним операцијама и на тлу Србије. Све то имало је снажан утицај на покрете Срба у Босни, Херцеговини, Срему и Банату.

У исто време (1805-1807), војевање флоте адмирала Сењавина на Јадрану, у садејству са Србима из Црне Горе, пратио је устанак у средњој Далмацији. Митрополит Петар I Петровић одавно је радио на његовим припремама. Тада су у Петрограду већ озбиљније разматрали српске планове о стварању Славеносрпског царства, који су у руску престоницу стизали бар од 1798. године. ⁹

Зато се у Паризу, али и Бечу и Лондону, на свако уједињење Србије са Босном и Херцеговином, Црном Гором и Далмацијом гледало као на продор Русије ка западу и Јадранском мору.

Пошто је савезништво Британаца и Руса 1812. обновљено, успостављено је и ратно садејство Енглеза са Србима. Обале Јадрана биле су, за Британце, ипак важније од унутрашњости Балкана. Флота адмирала Вилијама Хоста је 1812-1814, заједно са војском митрополита Петра I Петровића, из руку Француза преотела Будву, Херцег Нови и Котор.

Хост је приметио да су митрополит и православци, и Бокељи и Црногорци, били лојални Русији, док су римокатолици били присталице Аустрије. Забележио је да су Црногорци са заробљеним Французима поступали без много милости, али и да су се у биткама и у опасадама градова показали храбријим и лојалнијим од римокатолика. ¹⁰

На Бечком конгресу, „одбрана интегритета и независности Османског царства“била је већ званична политика коју је заступао лорд Каслреј, британски изасланик и министар спољних послова. Кључни савезник Британије у спречавању руског утицаја на Балкану требало је да буде Хабзбуршка монархија. Непосредна искуства британских адмирала из Боке Которске нису имала много утицаја на процене Форин Офиса.

Аустријска дипломатија, предвођена канцеларом Клеменском Лотаром фон Метернихом, напустила је ратоборну политику цара Јосифа II на Балкану, која је подразумевала садејства са Русијом. Хабзбуршка монархија постала је главни гарант „интегритета и независности Османског царства“. Политичке намере Срба биле су, гледано из Беча, превратничке и егалитаристичке; живели су широм јужних аустријских земаља, у Крајини су били наоружани и, што је било најгоре, ослањали су се на Русију.

У фебруару 1815, на Бечком конгресу, Кеслреј и Метерних супротставили су се предлогу Александра I да велике силе, предвођене Русијом, стану у заштиту Срба, које су Турци, после слома устанка, немилосрдно истребљивали. Кеслреј, припадник ирске гране енглеске аристократије, није био ништа мањи противник националних покрета од Метерниха.

Ситон-Вотсон је избројао да је Кеслреј чак шест пута одбио да прими представнике Срба

 

Ситон-Вотсон је избројао да је овај британски дипломата чак шест пута одбио да прими представнике Срба, које је у Беч довео прота Матеја Ненадовић. Кеслери им је, преко свога секретара, поручио да су Енглези „са Отоманском Портом у врло голему пријатељству“. ¹¹ На Бечком конгресу руски и аустријски цар имали су за Србе више времена и стрпљења, него британски министар.

По мишљењу Милорада Екмечића, у оквиру настојања Британије и Аустрије да на Балкану спрече сваки покрет који би Русији пружио повод за интервенцију, главу је изгубио и вожд Карађорђе: „Иза Карађорђевог убиства трагови воде у Лондон и Беч“. ¹² Екмечић се позивао на закључке француских, совјетских, румунских и грчких историчара, када је указивао на улогу коју је у ликвидацији Карађорђа одиграо Николаос Галатис, капетан крфске Националне гарде и британски поданик. ¹³

Грчка револуција и долазак Џорџа Канинга на место лорда Кеслреја, потом и на положај премијера, значили су настанак другачије традиције у балканској политици Британије. Отворенији према филхеленском расположењу јавног мнења и уздржанији према Светој Алијанси, Канинг је признао Грке за ратујућу страну. Он је послао у грчке воде адмирала Едварда Кодрингтона који ће, заједно са бродовима Русије и Француске, потопити турско-египатску флоту.

Савезништво Британије, Русије и Француске брзо ће прерасти у супарништво и борбу за премоћ у новооснованој, независној грчкој држави. На грчком тлу Британци су већ поседовали Јонска острва, као војно упориште и извор политичког утицаја. Канингови наследници на положају премијера, лорд Гудриџ и војвода Велингтон, вратили су курс британске дипломатије на стари, проаустријски, конзервативни правац. ¹⁴

Две традиције у политици Британије на Балкану биле су, међутим, већ успостављене. Обе су непосредно зависиле од односа према Русији. Кеслреј је тврдо веровао да је Османско царство било најбоља брана против руског утицаја. Канинг је, међутим, у време Грчког устанка већ био спреман да подржи балканске побуњенике, како би њихов национализам супротставио руском империјализму. У исто време, догађаји из 1827. показали су да је, у поређењу са Кеслрејем, Канинг ипак био много склонији сарадњи, па и борбеном садејству са Русијом.

И Кеслреј и Канинг били су торијевци. Када је у британској политици, почевши од 1830, коначно отпочела ера виговаца, и међу њима ће настати подела на основу става према Русији, Османском царству и балканским народима. Традиције лорда Кеслреја наставиће, међутим, бивши канинговац и министар у Канинговој влади, лорд Палмерстон.

После Једренског мира и уговора из Ункјар-Искелесија он ће постати русофоб, да би, последично, из филхелена прерастао у туркофила. Ослањање на нарастајућу русофобију у јавном мнењу, слање одлучних, претећих порука у Петроград, „одбрана интегритета и независности“ Османског царства, неповерење у ослободилачке покрете балканских народа – то су биле основе његове балканске политике.

У исто време, Палмерстон је задржао традиционално британско неповерење према плановима Француске на Балкану и Леванту. Као министар спољних послова и нешто краће као премијер, Палмерстон ће одлучујуће усмеравати спољну политику Велике Британије од 1830, па све до своје смрти 1865. године. ¹⁵

Лорд Абердин, торијевац и министар у Велингтоновој влади, наставиће Канингове традиције. Од торијеваца се одвојио и пришао виговцима заједно са Робером Пилом који је, као премијер, у време Велике глади у Ирској, против воље аристократије и већине страначких пријатеља, оборио цене жита и поцепао странку. Управо он је, као министар спољних послова у Пиловој влади (1841-1846), са руским царем Николајем I постигао начелни споразум о деловању у Источном питању. ¹⁶

Канингову и Абердинову политику на Балкану наставио је Вилијам Гледстон, пиловац који ће, после смрти Палмерстона, преузети вођство либералне странке. Његов главни противник и настављач Кеслрејеве и Палмерстонове балканске политике биће нови вођа конзервативаца, Бенџамин Дизраели.

Канингову и Абердинову политику на Балкану наставио је Вилијам Гледстон

 

У време Кримског рата, 1854. године, док је, као вођа опозиције у Парламенту, оптуживао Абердинову владу да је помирљивим, нејасним потезима Русији послала погрешне поруке и да је, у суштини, пристала на руску превласт над Турском, Дизраели је ове две традиције назвао „двема школама мишљења“. У једну је сврстао Палмерстона и себе, у другу Абердина и Гледстона:

„Увек су постојале две теорије о том важном предмету, који се уобичајено назива ‘Источно питање’. Оне су увек постојале, и обе су заступали државници првог реда. Постоје државници који мисле да Турска има животну снагу, и да та снага не само да није исцрпена, него и да је то земља препуна ресурса, који до сада само нису развијани на прави начин. Постоје државници, а племенити лорд преко пута мене (лорд Палмерстон – прим. М.К) је један од њих, који верују да је Турска не само способна за независан живот, него и да је потпуно способна за напредак.

Државници ове школе, заступајући таква гледишта, мисле и да Турска, уз мудрост и чврстину, може да буде стварна и реална брана против Русије. Постоји, затим, и друга школа, која верује да Турска нема животну снагу, да она опада и слаби, да су њени ресурси, увек коришћени на погрешан начин, сада сасвим исрпени, и да је потпуно немогуће да она опстане на дужи рок, као независна или као квази-независна заједница.

Државници ове школе, пошто не желе да тај богати плен падне у руке моћном турском суседу, верују да би се, охрабривањем султанових хришћанских поданика, унапређивањем цивилизације међу њима и повећањем њихових права, становништво Турске могло на време припремити да избегне анархично међустање, које би иначе могло да настане између пропасти велике империје и уздизања нове силе.“ ¹⁷

Две школе су заиста постојале, али улоге ни изблиза нису биле тако јасно подељене. Политика Британаца према Балкану, како смо видели, није зависила од страначких припадности. Поред тога, исти државници су, у различитим околностима и периодима, прибегавали различитим средствима, па и онима која су приписивана супарничкој „школи“. Практичне потребе отежавале су пребрза сврставања и уопштавања. То се понајбоље видело на српском примеру.

Подршка лорда Палмерстона кнезу Милошу Обреновићу, преко новоотвореног британског конзулата у српској престоници, сведочила је, наиме, о његовој канинговској прошлости. Од 1830, после Једренског мира и, нарочито, Ункјар Искелесија, па све до 1852. и почетка Кримског рата, у намери да се одупре Русији, Британија ће отворити чак 49 конузулата на Балкану.

Они су, формално, надокнађивали рад Левантске компаније, угашене 1825, али су се, у поређењу са њом, неупоредиво више бавили политичким пословима. Палмерстон, који је стајао иза изградње ове конзулске мреже, тврдио је да су британски конзули на Леванту значајнији него било где на свету. ¹⁸

Управо тада, у току тридесетих и раних четрдесетих година 19. века, Србија је постала предмет пажње британске дипломатије. Дејвид Уркарт се, током посета овој балканској кнежевини и разговора са кнезом Милошем, уверио да је Србија била не само спремна да се отргне од руског утицаја, него и да постане средиште окупљања српских земаља у већу државу, под сизеренством Турске и заштитом Британије и Аустрије.

Када се заложио за подршку ујединитељским плановима Срба, Уркарт је твдио да је на такве идеје, сасвим уобличене, наишао код кнеза Милоша. Тражећи подршку Британаца, Милош им је пребацивао зато што им је био ближи Нови Зеланд него Србија, и упозоравао на то да су Руси у њему видели револуционара, балканског Боливара и карбонара. ¹⁹

1. V. Kostić, Britanija i Srbija, 116, 206-207.
2. V. Goldsvorti, нав. дело, 32-34.
3. V. Kostić, Britanija i Srbija, 106-107, 132-134, 142-148.
4. V. Goldsvorti, нав. дело, 13.
5. М. Екмечић, „Дозревање идеје о српској националној држави 1806“ у: Исти, Огледи из историје, 31-51.
6. V. Kostić, Britanija i Srbija, 251-252.
7. В. Н. Виноградов, Великобритания и Балканы: От Венского конгресса до Крымской войны, Москва 1985, 8; М. Ковић, „Британско-српски односи“, 540.
8. В. Н. Виноградов, нав. дело, 8; H. Temperley, England and the Near East: The Crimea, London, New York and Toronto 1936, 46-47
9. М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у новом веку (1492-1992), Београд 2011, 174-183, В. Чубриловић, Први српски устанак и босански Срби: Изабране студије, Аранђеловац 2003.
10. T. Pocock, Remember Nelson: The Life of Captain Sir William Hoste, Barnsley 2005, 180-237.
11. Прота Матеја Ненадовић, Изабрана дела, прир. Г. Максимовић, Сремски Карловци и Нови Сад 2007, 203-204; R. W. Seton-Watson, Britain in Europe 1789-1914: A Survey of Foreign Policy, Cambridge 1945, 46; G. Jakšić, Evropa i vaskrs Srbije 1804-1834, Beograd 1933, 225-232; В. Поповић, Европа и српско питање у периоду ослобођења 1804-1918, Београд s.a. 64-66; М. Гавриловић, „Спољашња политика Србије у XIX веку“, у: Исти, Из нове српске историје, Београд 1926, 27-28.
12. М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, 200.
13. Исто, 197-200.
14. H. W. V. Temperley, Life of Canning, London 1905, 94-108, 205-239; J. A. R. Marriott, George Canning and His Times: A Political Study, London 1903, 116-144; G. D. Clayton, Britain and the Eastern Question: Missolonghi to Gallipoli, London 1971, 41-60; R. W. Seton-Watson, нав. дело, 67-148; В. Н. Виноградов, нав. дело, 49-124.
15. G. D. Clayton, нав. дело, 61-88; R. W. Seton-Watson, нав. дело, 149-222; В. Н. Виноградов, нав. дело, 125-176.
16. H. Temperley, England and the Near East, 251-257; R. W. Seton-Watson, нав. дело, 223-240; В. Н. Виноградов, нав. дело, 233-236.
17. Hansard, CXXXII, 31. март 1854, 285; М. Ковић, Дизраели и Источно питање, 100-103.
18. V. Kostić, Britanija i Srbija, 268.
19. М. Екмечић, „Европска позадина ‘Начертанија’ Илије Гарашанина 1844“, у: Исти, Дијалог прошлости и садашњости, Београд 2002, 99-104; Исти, Стварање Југославије 1, Београд 1989, 225-228; Ј. Пауновић-Штерменски, Урквартово виђење међународног положаја Србије, Београд 2007, 96-117.