Вечерње новости | В. ТАЛОВИЋ | 14. фебруар 2013.
Подигнимо споменик свим страдалницима усташког геноцида (4):
- Др Слободан Чикарић: И данас ме прате слике закланих по дубичким селима
- др Смиља Аврамов: Срби су највеће жртве
Јастребарско: Хрватски логор за Српчиће, двориште изолације у фрањевачком самостану Свети Павле, недалеко од централног логора у напуштеном дворцу мађарског грофа Ердељија, лето 1942. Фото: Архива
„Спасло ме што је Јасеновац био пун. Пуна два сата чекао сам да уђем у логор. Али, пошто је био крцат, за мене није било места. Да сам стигао само сат раније усташе би ме, са осталим логорашима, послале у кречану. А то је значило – смрт!
Идеја прослављеног шахисте Александра Матановића и акција „Вечерњих новости“ да се подигне споменик свим страдалницима геноцида је величанствен чин и наша обавеза.“ Овако говори професор др Слободан Чикарић, један од наших највећих онколога. Био је, каже, сасвим мали, било му је пет година, када су усташе његову породицу протерале из Дубице у логоре.
– Само из четири околна козарачка села, (Црвљани, Живаја, Славиња и Бачин) у јасеновачком казамату убијено је 1.600 људи – каже др Чикарић. – Готово сви су била деца. Кад се рат завршио, у мом разреду од тридесетак ученика преживело је нас четворо.
ЛОГОРИ ЗА ДЕЦУ
НДХ је у једном надмашила нацисте – била је једина држава која је имала посебне логоре за децу – Сисак и Јастребарско, кроз које је прошло 33.000, а у њима скончало близу 20.000 деце до 14 година старости.
Др Чикарић се сећа како им је једне ноћи у кућу дошао комшија Хрват и рекао његовом оцу: „Бежи, Стеване, у Козару. Све ће вас побити!“ Отац је са старијим братом отишао преко Уне у партизане, а он са мајком и две сестре од којих је једна имала десет, друга једва две године у збег. Сећа се и мајчиног плача кад је сазнала да су отац и брат заробљени и послати у логор на Старом сајмишту.
– Отац се никада није вратио – каже др Чикарић. – А брата су послали у Норвешку на рад.
Од усташке каме, једне ноћи, коју др Чикарић зове „Вартоломејска“, спасли су их Немци. Бежећи од усташа које су по дубичким селима клале све српско, обрели су се на железничкој станици са које су немачки војници отправљали раднике. Његовој мајци дозволили су да крене за Немачку али само с једним дететом.
– Повела је мене, најмлађег, а сестре је морала да остави код тетке – каже др Чикарић. – Од шока што оставља децу да би нас све спасла смрти, мајка се никада није опоравила. Радећи на имању код неког газде, ослобођење смо дочекали у Гетеовом Вајмару.
Месец и по дана враћали су се у завичај и неизвесност. Дочекале су их сестре, а и брат је убрзо дошао из заробљеништва.
ВАЛДХАЈМ ВРШИО ОДАБИР
– Захваљујући Курту Валдхајму, који је вршио тријажу заробљеника преживело је доста младих људи из мог краја – каже Чикарић. – Снажне, здраве младиће одвајао је и слао у Немачку на рад. Они ситнији, крхког здравља, завршили су у кречани. После рата, вративши се у завичај, женили су се и добијали децу. Тако се регенерисао српски род на овим просторима. Али, да парадокс буде већи, Валдхајм је три пута награђиван – од Хитлера, Павелића и Тита, који му је уручио признање за заслуге у миру.
– Споменик жртвама геноцида је најмање што можемо да учинимо у знак сећања на недужно страдале Србе – каже др Чикарић. – И данас ми, често, искрсну слике побијених људи на које смо наилазили бежећи. Сећам се да смо се сестра и ја једног јутра санкали недалеко од куће. Било је пуно деце… Увече су дошле усташе и све их поклале. И нас би да нас отац није послао у шуму…
Србија је ретка земља која није на достојан начин одала пошту својим жртвама, каже за „Новости“ професорка Смиља Аврамов која је својевремено у овиру Српског народног покрета „Светозар Милетић“ иницирала идеју да се подигне Меморијални центар жртвама геноцида.
– Геноцид над Србима није почео 1941. године. Треба се само сетити масовних покоља у Мачви у Првом светском рату у којем смо изгубили трећину становништва – каже проф. Аврамов која управо завршава двотомну књигу о геноциду над Србима.
– У првој књизи описујем страдања нашег народа од 1941 до 1945. године, а друга је сведочење о српским жртвама од 1991. до дана данашњег – каже др Аврамов. – Одајем признање Јеврејима, али Срби су највеће жртве имајући у виду дужину трајања и начин геноцида. Нажалост, геноцид над Србима је континуиран и још траје.
Споменик – симбол страдања требало би, по њеним речима, да буде на видном месту. Да подсећа и – опомиње. Она је спремна и да део своје богате документације, до које је дошла истражујући многе светске архиве, понуди на увид јавности.
Др Санда Рашковић Ивић, посланик ДСС:
ДУГ ПРЕМА ЖРТВАМА
– Споменик би био исправљање дуга према жртвама које је српски народ претрпео у 20. веку, а ми их још нисмо побројали. Писац Владан Десница једном је рекао мом оцу Јовану Рашковићу да се „народ који се није осветио за геноцид препоручио историји за рецидив“.
А ја бих рекла да народ који није оплакао геноцид над самим собом и који га се не сећа, препоручује се историји за рецидив.
Сава Живанов, професор:
ДА СЕ НЕ ПОНОВИ
– Подржавам идеју о подизању споменика жртвама геноцида јер бисмо те наше жртве, а било их је и превише, вратили међу живе а свету послали поруку да се злочин не понови.
Рубен Фукс, председник Савеза јеврејских општина Србије:
СПОМЕНИК СВИМ ЖРТВАМА НА УШЋУ
– Време је да се и у Србији коначно подигне споменик жртвама геноцида, а Старо сајмиште је историјски резервисан простор за то. Наш Савез је још раније предлагао да се на Ушћу, на делу где је био логор, сагради Меморијални центар који би у својој аутентичности, не нарушавајући околину, био симбол страдалништва свих недужних: Срба, Јевреја, Рома. Тамо би, на једном месту, била забележена сва њихова имена.
Ми, Јевреји, очекујемо да у оквиру једног таквог комплекса добијемо музејски део који би се односио на жртве Холокауста. Сматрам, такође, да комеморације жртвама треба временски раздвојити, па би овај Меморијални центар требало да се односи само на жртве из Другог светског рата.
