Политика, 3. 1. 2026, Потресна сећања професора Чикарића прилог за историју страдања Срба

Професор Др Слободан Чикарић (1936-2025) Фото: Screenshot

Хрватска Дубица, Козарска Дубица – Смрћу проф. др Слободана Чикарића, чувеног српског онколога, (19. децембра 2025. године) у његовом родном крају, у Хрватској и Козарској Дубици, у два града, и две државе које дели река Уна, оживљене су његове приче о усташким зверствима и масовном страдању Срба у Другом светском рату. Мост између две Дубице, заувек се урезао у Чикарићево сећање, говорио је често приликом посета овом крају али и другим приликама, јер су на мосту ликвидирани многи Дубичани, као и Уна преко које се, у чамцима, под окриљем ноћи, почетком маја 1942. године, спасла његова породица. Бар привремено.

Прелазак преко набујале реке, тада шестогодишњи дечак Слободан Чикарић, запамтио је за цели живот. О томе је често причао и писао, не изостављајући комшију Ивицу Анића, Хрвата из Доњана и очевог пријатеља који је дојавио да се Србима спрема велико зло, да ће бити депортовани у логоре Јасеновац и Стара Градишка и обезбедио чамце за прелазак преко реке.

„Договоре се да те ноћи отац Стеван (1904) упрегне у запрежна кола два снажна вола, убаци у кола доста хране и с мајком Софијом Соком (1902), старијим братом Митром (1924), старијом сестром Душанком (1932), млађом сестром Маријом Маром (1940) и са мном (1936) крене ка Уни, пет-шест километара низводно од Дубице.“

Прелазак преко реке за мене је био врло узбудљив, говорио је професор Чикарић сликовито описујући бег на слободну партизанску територију.

„Отац с веслом седи на једном крају чамца, на другом ја, брат Митар у средини, држи оба вола уз бокове чамца и та композиција прелази преко реке, у рану зору, кад се сунце тек назире на обзорју. Другим чамцем превезене су мајка и сестре, као и све остало што је могло стати у запрежна кола, растављена на делове и чамцем превезена преко Уне. Касно у ноћ стигли смо у козарачко село Војскова, близу Босанске Дубице, на слободној партизанској територији.“

Као што је очев пријатељ Ивица предвидео, месец после њиховог одласка на Козару, усташе су 30. маја 1942. године, Србе православце из Дубице и оближњих Церовљана отерале у логоре Јасеновац и Стару Градишку, одакле се нису вратили. Када су Немци и усташе почели стезати обруч око Козаре, породица Слободана Чикарића, повукла се дубље у планину, у велики збег српског народа. Да би их спасли, партизани су у ноћи између 3. и 4. јула 1942. године, код села Витловска, отпочели пробој непријатељског обруча око Козаре.

Тачно у поноћ, борци Првог и Ударног батаљона Другог крајишког одреда обезбедили су пролаз ширине два километра. До раних јутарњих часова, из обруча је изашло око десет хиљада људи. Више од 60.000 цивила, међу којима и породица Слободана Чикарића, остало је у паклу Козаре.

Трг у Дубици, Банија Фото: Политика, С. Чикарић, лична архива

Заробљени Срби из Хрватске Дубице дотерани су на дубички мост, постројени уз ограду. Супротно њима био је строј усташа, често је оживљавао Слободан Чикарић, болна ратна сећања:

„На почетку заробљеничког строја налазио се брат Митар, отац Стеван био је у средини, а комшија Јово Бујић (20), рањени партизан кога смо ми (мајка и троје деце), у запрежним колима довезли из збега на Козари, на крају. За усташким официром, из правца Хрватске Дубице, дошао је предратни пијанац и скитница, Србин православац, кога су звали Бајро…“

На кога Бајро покаже прстом у строју заробљеника, тога усташе извлаче из строја, доводе до ограде моста, окрећу га лицем према реци и хицем у потиљак убијају и бацају у реку, препричавао је Слободан усташка зверства на окрвављеном, тада дрвеном мосту између две Дубице, каурске, како се тада говорило, са леве, и босанске са десне стране Уне. Ко ће бити убијен и на који начин одређен, то је Слободан Чикарић, препричао као да пише филмски сценариј:

„Стиже усташки часник до почетка строја, зауставља се и окреће према заробљеницима. Исто то ради и Бајро. Часник (официр) погледа Бајру, овај баци поглед на заробљенике. Прелази погледом преко првог, другог и трећег (брат Митар) заробљеника и зауставља се на четвртом несрећнику. Био је то други наш комшија Митар Крагујевић, годиште мога оца (1904). Усташе га извлаче из строја, пуцају у потиљак и бацају у реку. Часник се помера неколико корака дуж строја заробљених Срба, Бајро скакуће полупијан за њим. Изводи из строја браћу Мајсторовиће који завршавају као и претходници, и све се то понавља још много пута“.

Слободан је описао и тренутак када је Бајро дошао до средине строја, где је био његов отац, висок готово два метра, са великим брковима, необријан.

„Очев и Бајрин поглед се сусрећу. Тај сусрет погледима трајао је један трен. Бајро спушта поглед, а часник невољно наставља своју крваву смотру. И тако је Бајро до краја строја показао на још неколико заробљеника, а потом су усташе, без Бајрине помоћи извукле из строја последњег рањеног заробљеника, комшију Јову Бујића, чији се живот тада, на мосту, завршио у 20. години.“

Несрећни Бајро доживео је трагичну судбину његових сународника Срба, побијених на дубичком мосту. Дошао је у сеоску кафану која се налазила на дубичком тргу, записао је Чикарић, поздравио подигнутом руком и усташким поздравом „за дом спремни“. Пијане усташе извеле су га из кафане, одвеле на обалу Уне, убиле га и бациле у реку, као све оне на које је погледом показао. Слободан је, заједно са мајком, доспео у Немачку, у село, недалеко од Гетеовог Вајмара где је дочекао крај рата.

 
Упознавање прошлости свог народа је одрастање

Људи без познавања своје прошлости остају заробљеници свести, сличне свести детета, који, нити знају одакле долазе, нити куда ће отићи. Упознати своју прошлост, значи одрасти, објашњавао је своја сведочења о рату и ратним страхотама Слободан Чикарић, специјалиста радиологије на Институту за онкологију и радиологију, професор Медицинског факултета у Београду, члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, дугогодишњи председник и доживотни почасни председник Друштва Србије за борбу против рака.

 
Милан Пилиповић
Специјално за „Политику“