Саво Штрбац: Чији је Владан Десница

Владан Десница Фото: Архива

Недавно су у Београду, поводом 110 година од рођења Владана Деснице, у организацији Центра за компаративно-хисторијске и интеркултурне студије Филозофског факултета у Загребу и Института за књижевност и уметност у Београду, одржани Десничини сусрети, под називом „Хрватско-српски/српско-хрватски интеркултурализам данас”.

Ко је Владан Десница? Рођен је 1905. у Задру, у грађанској српској породици, православне вероисповести, од оца Уроша и мајке Фани, рођене Луковић. Потомак је Стојана Јанковића (око 1635–1687), вође српских котарских ускока у 17. веку, сердара Котара, каваљера Св. Марка, коњичког капетана, заповедника тврђаве Островице.

Деснице су пореклом из Срба у Лици, одакле је Владанов прадеда Данило, трговац и поседник, дошао у Обровац, где му се родио син Владимир (1850–1922) који је са Олгом Јанковић, ћерком грофа (конте) Илије Деде-Јанковића (1818–1874), потомком Стојана Јанковића, познатим словенофилом, песником, прваком српског народа у Далмацији, имао сина Уроша Десницу (1874–1941), правника, члана Српске странке, носиоца аустријског витештва, председника Далматинске владе, посланика у Народној скупштини, сенатора. Пошто је гроф Илија Деде-Јанковић био последњи мушки изданак своје породице, Јанковиће су, по женској линији, наследиле Деснице, укључујући и дворе Јанковића, породичну цркву и земљишне поседе у Исламу Грчком. Владан је умро 1967. у Загребу, а сахрањен је у породичној црквици Светог Ђорђа (1675), поред двора Јанковића у Исламу Грчком.

Владан је студирао право у Загребу и Паризу. После дипломирања радио је као адвокатски приправник у канцеларији свог оца у Задру, а затим је радио и у Државном правобранилаштву у Сплиту. Ратне године провео је с породицом на породичном имању, а од 1945. до 1950. радио је у Загребу као начелник правног одељења Министарства финансија. После тога, све до смрти био је слободни уметник, професионално посвећен књижевности.

На питање чији је Десница писац, Суботић каже да је одговор дао сам писац кад је у писму председнику УКС Д. Јеремићу навео да духовно припада српској култури

Аутор је два романа – „Зимско љетовање” (1950) и „Прољећа Ивана Галеба” (1957). Опробао се и у другим књижевним формама – писао је новеле, есеје, позоришне критике, фељтоне и хумореске, као и један драмски текст. Сматра се настављачем далматинске прозе, модерним следбеником Симе Матавуља, а његов књижевни поступак, поред реализма и психологије, одликују и нови елементи – поетизам и есејизам. Роман „Прољећа Ивана Галеба” је његово најзначајније дело и један од најбољих југословенских послератних романа. Године 1954. написао је сценарио за „Концерт”, један од најбољих филмова у историји кинематографије у Југославији.

Подаци о пореклу, животопису и уметничкој вредности Владана Деснице нису спорни, али је спорно чији је он књижевник.

У српскохрватској „Википедији” пише да је југословенски, у хрватској да је хрватски и српски, у српској да је српски и југословенски, а у енглеској да је хрватски писац српског порекла.

На Десничиним сусретима био је и рођени Исламчанин Момчило Суботић, лекар у пензији, који је имао прилике да као гимназијалац разговара с Владаном и који се дружио с његовом децом Олгом, Јеленом, Наташом и Урошем за време њихових летовања и зимовања у дворима Јанковића. Присуствовао је и пишчевој сахрани. На питање чији је Десница писац, Суботић каже да је одговор дао сам писац кад је у писму председнику УКС Д. Јеремићу навео да духовно припада српској култури. То што су му на сахрани били тадашњи владика далматински Николај (Боца) и сви ученици и наставници Богословије из манастира Крка, говори, по доктору Суботићу, и о његовој националној и верској припадности.

Исламчани су поздравили манифестацију Десничини сусрети у Београду, али су коментарисали да би били много срећнији да се ова манифестација одржава у Исламу Грчком, у Јанковића дворима, породичном имању Десница, у којима је писац живео и писао и поред којих је и сахрањен, а и они да су на својим имањима и да све учеснике на манифестацији угосте и почасте пршутом, јагњетином са ражња и вином, као што су некад угошћавали писца по чијем имену ова манифестација и носи назив.

Иначе, према попису становништва из 1991. године, у Исламу Грчком живело је 1.139 житеља, од чега је било 87 процената Срба. Према попису из 2001. било их је свега 108, од којих само пет Срба, а на последњем попису из 2011. број житеља се попео на 150, без националне одреднице.

Други Исламчанин, Марко Стегњаја, директно са Десничиних сусрета у Београду отпутовао је у родно село на парастос брату Бранку и снахи Анки, које су у септембру 1991, на повратку с посла у Задру кући у Ислам Грчки, ликвидирали још неидентификовани припадници ЗНГ.

Дворе Јанковића и цркву у којој је сахрањен писац девастирале су хрватске снаге током операције Масленица у јануару 1993.

Документационо-информациони центар „Веритас”