САВО ШТРБАЦ: Бљесак

Погром Срба из Западне Славоније (РСК), 1. и 2. мај 1995. (хрватска операција Бљесак) Фото: printscreen, Youtube / DIC Veritas

Погром Срба из Западне Славоније (РСК), 1. и 2. мај 1995. (хрватска операција Бљесак) Фото: printscreen, Youtube / DIC Veritas

4. маја 2012. године

Прође и седамнаеста годишњица хрватског напада на Српску аутономну област (САО) Западна Славонија, изведеног 1. и 2. маја 1995. године, у вријеме када је та област била под заштитом мировних снага УН-а.

Када је ријеч о тој операцији, српска и хрватска страна се ни у чему не слажу. За Хрвате је то војно редарствена акција, чији је циљ био вратити окупирано подручје у уставно правни поредак РХ. Бљесак је величанствена сјајно обављена акција које се сјећамо с највећим поносом… Бљесак је уједно био и пријеломна тачка у Домовинском рату која је увјерила међународну заједницу у праведност и легитимност хрватских циљева, као и сву погубност Милошевићевске агресивне политике, рекао је предсједник Сабора Борис Шпрем, као највиши државни представник на прослави годишњице те акције у Окучанима.

За Србе, била је то агресија на дио територије РСК-а и заштићену зону УН-а, противна Венсовом плану, који није прејудицирао политичко рјешење хрватско-српског питања.

Сви хрватски политичари и медији су понављали број ослобођених километара територије и број жртава на својој, али нико и не помену жртве на српској страни, нити колико је људи српске националности напустило ту област, гдје се сада налазе, односно да ли се неко вратио на своја огњишта.

Да не гријешим душу, ипак је нацинална телевизија (ХРТ) поменула и српске жртве, и то у ударном дневнику, али не са пијететом или жаљењем, него, може се слободно рећи, с поприличном дозом злурадости. Наиме, извјештавајући из Спомен-парка хрватских витезова у Окучанима, са мјеста одржавања централне прославе, репортер је завршио ријечима:

У само 32 сата ослобођена је западна Славонија, а 18. корпус потучен до ногу, једва је пребјегао преко Саве у Босну. Укупно су погинула 42 бранитеља, а 162 су рањена. На противничкој страни губици су били десет пута већи. Прије податка о жртвама на противничкој страни убачена је изјава генерала Маријана Марековића, главнокомандујућег те операције: Они су тако бјежали да су властите људе, властите избјеглице, дословице газили. То је додатно требало да омаловажи и понизи непријатељску страну и њене жртве, а да истовремено хрватске витезове опере од сваког злочина.

Ни хрватску државу ни, нажалост, међународну заједници не интересују праве чињенице: да су у тој акцији страдали све домаћи Срби, њих 283, међу којима 57 жена и деветоро дјеце до 14 година; да је пред ослободиоцима и витезовима побјегло, спасавајући голе животе, у другу државу петнаестак хиљада домаћих Срба, од којих се до сада вратио тек симболичан број. Јер, када би то поменули и признали, отпала би њихова основна теза о ослобађању окупираног подручја (окупација представља насилно заузимање дијела или цјелокупне територије једне државе оружаним снагама друге, и успостављање окупаторске власти на њој), пошто је очито да су побијени и прогнани Срби вијековима живјели на простору западне Славоније.

А на другој, српској страни, ниједан медиј није пропустио да помене званични број жртава на хрватској страни, које нико не доводи у сумњу, иако њихова имена никада нису јавно објављена (ни Веритас их не доводи у сумњу). Али су зато српски медији, наводећи број српских жртава, обавезно, уз Веритасове податке, наводили и податке Хрватског Хелсиншког одбора (ХХО) о укупним цивилним жртвама на српској страни (83), као да су на тај начин доводили у сумњу тачност Веритасовог броја, иако је он знатно мањи од оног која се може пронаћи у хрватским изворима (350–450 мртвих), и на којег се очито ослонио новинар ХРТ-а у поменутом прилогу.

На обиљежавању ове годишњице Хрвати су, још једном, показали да су сви, без обзира која је политичка опција на власти, јединствени у односу на „свети“ Домовински рат и на окупаторе Србе које је требало побити, прогнати или покрстити.

Хрвате могу и да разумијем, јер је то давнашња политика њихових водећих политичара, али не могу да схватим понашање међународне заједнце, која им све то толерише и чак их награђује пријемом у евроатланске интеграције.

 

 

Објављено у књизи „Хроника прогнаних Крајипника 3“, аутора Саве Штрбца

 

 

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed