Danas, 15. 2. 2026, За своје доба изузетно слободоуман и напредан акт: Пре 191 године у Крагујевцу донет Сретењски устав

Документ Устава из 1835. године Фото: Политика, Д. Јевремовић

Студенти су опет за Сретење позвали на скуп у Шумадији, који ће се у недељу, 15. фебруара одржати у Крагујевцу и Орашцу. И док је Орашац симбол устаничке, Крагујевац је синоним уставне Србије. У историји државности и уставног развоја Србије Сретењски устав из 1835. године заузима посебно место.

На Сретење 1835. године у Крагујевцу је одржана Скупштина кој је донела први модеран Устав, за то време изузетно слободоуман и напредан. Сам акт, како је конципиран, био је и против воље самог кнеза Милоша Обреновића, владара који је иницирао његово доношење.

Први устав модерне Кнежевине Србије, обнародован је на Великој народној скупштини 15. фебруара у порти (данас) Старе Милошеве цркве. Устав је израдио Димитрије Давидовић, секретар кнежеве канцаларије по угледу на тадашње уставе Швајцарске и Белгије.

Сретењски устав насто је на основу Хатишерифа из 1830. и 1833. године, идејâ које је оставио за собом, приликом посете Србији Боа ле Конт, као и захтева учесника Милетине буне због кнежеве самовоље. Из свег тога, Давидовић је преузео оно што је у датом тренутку било, према његовом схватању, најпотребније Кнежевини Србији.

За ову скупштину владало је велико интересоваје у земљи и иностранству. На Сретењској скупштини, најбројнијој народној скупштини из доба кнеза Милоша, одржаној у Крагујевцу од 14. до 16. фебруара окупило се чак 2.400 званичних представника народа и како савременици бележе „више од 10.000 знатижељника“. Устав се састојао од 14 глава и 142 члана.

Србији нужно солидније уређење и опште народна права Србина

Скупштина је заседала на кнежевој ливади где је била подигнута трибина за кнеза, његову породицу и духовна лица. Почела је призивањем Светог духа а кнез Милош ју је отворио речима: „Да је Србија постала топрв (по први пут) од године дана (1833) па јој је стога нужно солидније уређење“, као и да у договору са Народним судом кнез издаје устав којим се српском народу гарантују права онако „како их само човечанство предписује“.

Основно опредељење Устава било је да је Србија независна кнежевима са поделом на округе, срезове и општине. По њему законодавну власт делили су кнез и Савет, у чији су састав улазила министарства. Државни савет био је „највиша власт у Србији до кнеза“. Судска власт требала је да буде потпуно одвојена од управне и независна. Принцип наследности кнежевског достојнства био је не само задржан у овом акту већ и проширен.

Читаво једно поглавље Сретењског устава било је посвећено грађанским правима („Опште народна права Србина“) а прокламован је принцип једнакости пред законом и судом, неприкосновености иметка и право потпуног располагања њиме. Нико није смео бити кажњен без пресуде надлежног суда и закона.

Устав је у потпуности укидао и кулук, осим за изградњу мостова и друмова. По једној његовој одредници у Србији ни на који начин не постоји ропство и сваки човек који ступи на тле наше земље аутоматски је слободан човек. Србија је њиме добила и државна обележја попут заставе и грба.

Међутим, када је акт донет и од народа са одушељењем прихваћен, изазвао је велику пометњу не само на истоку, већ није наишао ни на одобравање западних сила. Није, због ограничавања власти одговаро ни самом кнезу Милошу Обреновићу. Прво је суспрендован а потом и званично укинт после само неколико недеља.

– Давидовић је мислио да је Србија хатишерифима стекла независну унутрашњу управу, а тиме и право доношење устава. Приликом израде и доношење Устава, нису вршене никакве консултације са сизеренским и покровитељским двором, не зато што није било времена већ зато што је преовладало мишљење да то није неопходно, каже историчар Предаг Илић, из Историјског архива Шумадије у Крагујевцу.

По његовим речима у првом модерном уставу Србије је исказан истински државотворни и демократски потенцијал српског народа. Сретењски устав симболично сједињује два рукавца борбе коју су Срби на почетку 19. века повели у тежњи за спољашњом и унутрашњом еманципацијом: ослобођење од стране власти и слободна, законита унутрашња управа.

Писац устава и Кнез Милош били су занети претходним догађајима, Милетином буном, и мислили су да се за доношење Устава не мора тражити сагласност Цариграда и Петрограда.

– Сагласност су до тада морали да траже и за многе друге мање значајне одлуке. То је био велики пропуст којим је један велики државни пројекат доведен у ситуацију да за мање од два месеца пропадне, наводи Илић.

Ипак, у историји државности и уставног развоја Србије Сретењски устав из 1835. године заузима посебно место.

– Реч је о првом модерном уставу Србије и њиме је исказан истински државотворни и демократски потенцијал српског народа. Сретењски устав симболично сједињује два рукавца борбе коју су Срби на почетку 19. века повели у тежњи за спољашњом и унутрашњом еманципацијом: ослобођење од стране власти и слободна, законита унутрашња управа, истиче он.

Једина буна без крви погурала доношење Устава

Када је у питању први модерни српски Устав – Сретењски историчар Илић, сматра да се често заборавља и превиђа Милетина буна која је директно довела до његовог доношења.

– Када је Србија коначно 1833. године добила заокружен аутономнан статус, најближи чиновници кнеза Милоша као што су Димитрије Давидовић, Аврам Петронијевић, Алекса и Стојан Симић, Тома Вучић Перишић и други захтевали су да се Кнежевина Србија законски уреди. Апсолутистичка владавина кнеза Милоша, према општем уверењу које је завладало у Србији, представљала је препреку даљем развоју Србије. Требало је донети законе и прописати функционисање централне и локалне власти и ограничити кнез Милошев монопол у трговини, наводи Предраг Илић.

Најревноснији представник опозиције у то време био је Стојан Симић у чијој је кући у Крушевцу припремљена буна која се у традицији и историографији назвала Милетина буна. На тајном договору у Симићевој кући у децембру 1834. окупили су се најистакнутији Милошеви противници, међу њима кнегиња Љубица, кнежевић Милан и митрополит Петар. Договорено је да се на буну покрене народ из средишњих делова Кнежевине Србије, односно Расинског и Подунавског сердарства, да се од кнеза Милоша затражи издавање Устава и законâ.

Предводник буне постао је истакнути народни старешина Милета Радојковић, тада велики расински сердар, који је за три дана окупио око пар хиљада људи, с којима је 19. јануара 1835, увече из Јагодине кренуо према Крагујевцу.

У овој буни последњи пут на страни кнеза Милоша стајао је Тома Вучић Перишић, који је истина подржавао политичке захтеве побуњеника, али је остао лојалан господару.

У време избијања буне кнез Милош се налазио у Пожаревцу. Побуњеничка војска се 20. јануара улогорила на Таборишту у близини Крагујевца, где је један од учесника буне, иначе кнежев секретар Аврам Петронијевић одржао ватрени говор против кнеза оптужујући га да само он користи „данашњи“ положај Србије, који је народ платио крвљу, да влада попут паше, повећава порезе као да је Србија његова баштина, а народ робље. Оптуживао је Милоша за неморал, за непоштовање вере и да због његових грехова Србија последњих година трпи сушу.

– Очекујући кнежев долазак из Пожаревца побуњеници су 21. јануара, на пољани код крагујевачке цркве формулисали три захтева: установљење Савета, обезбеђење живота и имања сваком житељу у Србији и одређивање пореза у износу који неће оптерећивати народ. Наредног дана Вучић и Антоније Мајсторовић са 35 виђенијих кметова однели су те захтеве кнезу Милошу, и пошто се с њима сагласио, кнез је амнестирао учеснике буне, прича наш саговорник.

Свечано измирење кнеза Милоша и вођа буне десило се о Савиндану у крагујевачкој цркви и тако се завршила, по последицима које је имала, најзначајнија буна у време прве Милошеве владе.

– Уз то, Милетина буна једна је од ретких буна у Србији у 19. веку у којој није проливена крв, подсећа историчар Илић и на ову чињеницу.

За уставни и политички развој Милетина буна имала је далекосежне последице: убрзала је сазивање Народне скупштине у фебруару 1835. на којој је проглашен први модерни устав Србије.

– Сретењским уставом извршена је подела власти, зајемчена је лична и имовинска безбедност српских грађана, утврђена су чиновничка права и обавезе, речју, испуњени су захтеви и очекивања предводника Милетине буне.

„Дело лудости“ којим се укидају последњи остаци феудализма

Сретењски устав је после интервенције Порте, Русије и Аустрије почетком марта привремено, а 11. априла 1835. године коначно укинут.

– То што је Србија самостално донела устав, што су њиме истакнути атрибути државности Србије, упркос њеном вазалном статусу, било је довољно да те силе тај чин оцене као „дело лудости“. Колико је Сретењски устав значајан за државност Србије најбоље се може видети поређењем са следећим уставом Србије, тзв. Турским уставом из 1838. године, који је донет у Цариграду, наглашава историчар Илић.

По писању покојног историчара Борише Радовановића Сретењски устав представља прекретницу у развоју српског парламентаризма и српског друштва у целини.

„Од његове промулгације (објављивања), без обзира што је суспендован неколико недеља после доношења, започиње процес изградње модерне српске државе, стварањем институција које ће играти важну улогу током даље борбе за независност. Кроз развој и еволуцију Скупштине (парламента) Србија ће успети да обнови државност и врати се у европску породицу народа“, закључио је он у свом делу Историја Крагујевца.

И за Предрага Илића, практичне последице краткотрајног постојања Сретењског устава нису занемарљиве прва од њих је установљење Савета. На таласу борбе за његове доношење, у мају 1835. године укинути су последњи остаци турског феудализма, чиме је друштво Кнжевине Србије, међу првим у Европи, постало друштво ослобођено феудалних стега.

Сав посвећен новинарству и ограничењу кнежеве власти

Творац Сретењског устава Димитрије Давидовић (Земун 1789–1838, Смедерево) једна је од најзначајнијих личности у Србији у првој половини 19. века. Отпочео је студије медицине у Пешти и Бечу али их је напустио „сав се одавши новинарском позиву“.

У Бечу је заједно са Димитријем Фрушчићем издавао Новине српске и први српски алманах Забавник (1815.). Због финансијских и политичких разлога напустио је Беч и прешао у Србију 1821. године, где је постао секретар и саветник кнеза Милоша и његов главни сарадник у дипломатској борби за аутономију Србије. У тада престоном Крагујевцу покренуо је 1834. године Новине сербске.

Припадао је кругу политичара која се залагао за ограничење власти кнеза Милоша. После Милетине буне за три недеље написао је Сретењски устав. Устав је од великих сила оцењен као либералан и неприкладан за државни положај Србије.

Због учешћа у изради Сретењског устава 1835. године пао је у немилост кнеза Милоша и повукао се у Смедерево где је преминио три године касније. На његовом споменику пислало је „Сав Србин“. Очевици су причали да је преминуо од глади.

Тек августа 2018. године постављена је његова биста у порти Старе (Милошеве) цркве у Крагујевцу у којој је донет Сретењски устав.

Зоран Мишић

Напомена: Лектура и коректура текста – Српски меморијал / а.м.