Политика, 7. 1. 2024, Гради цркве и брине о церским див-јунацима

Шабац: Црква Свете Петке, на Сави Фото: Политика, М. Мијушковић

Шабац – У темеље две спомен-цркве подигнуте у скоријем времену у Епархији шабачкој уграђени су несвакидашња воља и прегалаштво протојереја-ставрофора Војислава Петровића: Црква Свете Петке на обали реке Саве у Шапцу и Црква Светог Јована Шангајског, недалеко од врха Цера, а намеран је да сагради и трећу у – Бањи Бадањи, родном месту његових предака. Свештеник Петровић један је од најагилнијих људи који настоје да славом овенчана планина у Великом рату постане духовно и туристичко стециште Србије.

На десној обали Саве, код старог железничког моста, на иницијативу протојереја Петровића, потомака и рођака Шапчана убијених без суда у јесен и зиму 1944/1945. и других грађана, саграђена је 2006. Спомен-црква Свете Петке. Ликвидације такозваних народних непријатеља, које су почеле на дан велике светитељке, по уласку партизанских снага у град, никада нису расветљене, а број жртава процењиван је од неколико стотина до 2.000, с обзиром на то да су на стратише довођени и људи из других крајева Србије.

„На шабачком мосту људи су убијани само што су били другачији – имућнији или образованији. Чак су и потомци угледних Шапчана, којима је Сава постала заједничка гробница, деценијама морали да се склањају од џелата, које су сретали на градским улицама. Није било лако да се изборимо за градњу цркве јер су и нове, демократске власти, биле врло резервисане за отварање ове тешке теме. Ипак, с благословом нашег почившег владике Лаврентија, успели смо, и сада се овде молимо да се зло никада не понови”, каже Петровић.

С благословом епископа ушло се и у градњу Цркве Светог Јована Шангајског и Санфранцишког на Церу, у част јунака чувене битке из Великог рата, који су 1914. зауставили аустроугарску војску да продре даље у Србију. Храм са два звоника, на породичном плацу који је Петровић даривао Епархији шабачкој, завршен је 2014. године, а прву свету архијерејску литургију служили су 19. августа, на стогодишњицу битке, тадашњи патријарх српски Иринеј и владика Лаврентије.

Свети Јован Шангајски, рођен као Михаило Максимовић 1896. у Харковској губернији, потицао је из племићке породице српског порекла, која је у 18. веку пред Турцима избегла у Русију. После Октобарске револуције, као дипломац Правног факултета на харковском Царском универзитету, дошао је у Београд, где је завршио Теолошки факултет, а јавност га је тих година упознала и као колпортера „Политике”, који је и лети и зими ходао бос.

„Био је православни епископ у Шангају, архиепископ у западној Европи и Сан Франциску, а руска црква канонизовала га је 1994. године. Као велики визионар, почивши владика Лаврентије, који је испод Соко града саградио манастир посвећен Светом Николају (Велимировићу), желео је да верујућем народу приближи живот и дело савременика овог нашег свеца и то је један од разлога због чега је спомен-црква на Церу понела име Светог Јована Шангајског”, објашњава нам протојереј Петровић.

У дворишту овог планинског храма налази се споменик Момчилу Гаврићу (рођеном 1906) из Трбушнице код Лознице, поднареднику Шестог артиљерског пука Дринске дивизије и најмлађем подофициру на свету у Првом светском рату. Недалеко од споменика уметник је насликао и свете српске ратнике – церске див-јунаке, а у унутрашњости храма приказане су разне сцене борби и страдања.

„Овај крај је много пропатио у оба светска рата. Све одрасле мушке главе Петровића из Бање Бадање, њих 27, стрељане су у Драгинцу 1941. заједно са 3.000 других српских мученика. Међу њима и мој деда Чедомир. Претекле су само жене и нејач. У спомен на њихову жртву покренули смо у селу градњу цркве. Ја сам откупио локацију од око 35 ари, затражили смо благослов нашег новог епископа Јеротеја, а Бог ће дати па ћемо и овај храм завршити”, наводи свештеник Петровић.

Наш саговорник истиче да му је животни циљ, који дели са људима окупљеним у иницијативном одбору, да планина Цер са својом околином, после деценија запостављања, постане истинско духовно и туристичко стециште Србије, а за шта постоје сви предуслови: бројни манастири и цркве, лековито блато и воде, готово нетакнута природа, као и близина два већа градска центра – Шапца и Лознице.

„Значајни кораци су учињени. Републичка влада донела је одлуку да се уради просторни план подручја посебне намене за планину Цер, а председник Србије Александар Вучић је лично подржао пројекат изградње меморијалног комплекса на врху планине. Формирано је привредно друштво ’Спомен-комплекс за очување културно-историјских вредности и одрживи развој Цера’ са седиштем у Шапцу”, каже Петровић.

Према његовим речима, Министарство грађевина, саобраћаја и инфраструктуре спровело је потом урбанистичко-архитектонски конкурс на којем су изабрана најбоља решења будућег комплекса. Према првонаграђеном раду ауторског тима „Workshop 4mind ARCHITECTURE”, централни мотив комплекса биће споменик – видиковац, са крстом у основи, висок 56 метара. Предвиђена је и изградња музеја Великог рата од 1.500 квадрата, документационог центра од 886 квадрата и едукативног центра од 1.314 квадрата…

„Искрено се надам да ће овај пројекат од приоритетног државног значаја бити реализован, без обзира на препреке које се јављају у сличним дуготрајним процесима и захтевају усаглашавање више надлежних институција и органа локалних самоуправа. Такву потврду добили смо недавно и од в. д. помоћника министра за рад, социјална и борачка питања Сање Лакић”, истиче протојереј Војислав Петровић.

 
Испуњен живот

Свештеник Војислав Петровић већ 36 година је парох у шабачком насељу Чавић. Са супругом Зорицом има петоро деце: Мирјану, Карађорђа, Петра, Вука и Марију и петоро унучади: Матеју, Миу, Ану, Михајла и Стефана. Двојица синова пошли су његовим стопама, Петар је завршио Богословски факултет, а Вук је на другој години студија. У кућу Петровића улази се кроз пролаз осликан са обе стране муралима са српским манастирима и њиховим задужбинарима, а последњи је са ликовима Светог Саве и Новака Ђоковића.

Мирољуб Мијушковић