Блиц, 22.2.2017, КАКО САМ ПРЕЖИВЕО ЈАСЕНОВАЦ Сећање Рајка Илића на ратне ужасе не бледи ни после 75 година

Стара Градишка, логор из система хрватских логора за српску децу најмлађег узраста, јул 1942. Фото: Архива

Следи се крв у жилама Рајка Илића (83) кад прочита да је освануо графит „Србе на врбе“ и кад чује да је Томпсон опет певао о Јасеновцу. Јер он је видео те врбе, и Србе на њима, и крв под њима, збегове, логоре, јаме и усташке каме.

Родом Поткозарац, сплетом животних околности Ужичанин, Рајко је са мајком Стојом и петоро браће и сестара преживео пакао Козаре, Градину и јасеновачку кланицу. Рођен је у Кнеж Пољу између Приједора и Босанске Дубице, осам година је имао кад су Павелићеве легије почеле да кољу и пале између Саве и Козаре. Отац му је тад био логораш у Немачкој.

– Јуна 1942. партизани су ушли у мој родни Јеловац и пронели глас да се мора бежати од усташа. Доктор Младен Стојановић нас је повео на Козару – сећа се Рајко Илић.

Намирило се 75 година од тада, али слике се не дају избрисати. У планину су кренули жене и деца, за њима војска.

Ујутру сам изашао напоље баш у тренутку кад су човека ударили маљем у главу. Његова ћерка, четири-пет година, памтим плаве увојке, лежала је испод кајсије, па потрчала према мртвом оцу. Један ју је дочекао на бајонет, пробо, а онда ју је онако са бајонета бацио у реку – врти Рајко слике ужаса. Опет у камионе до следећег стратиша, Градина крај Саве.

– Мајка је упрегла волове и потрпала нас шесторо у кола. Понели смо нешто хране и жита, колико је могло да стане. Повели смо једино наше свињче, ишло је поред нас као пас. Уз Козару су нас бомбардовале немачке „штуке“. Ниси могао да дођеш до заклона а да не згазиш леш – памти чича Рајко. Месец дана Козара је одолевала. Део партизанских јединица је, каже, успео да пробије обруч и извуче нешто нејачи.

– Ми смо се крили у једном кланцу. Свиња нам је служила као шпорет. Ноћу смо легали уз њу да нам буде топлије, а мајка нас покривала. Недуго, усташе су нас пронашле. Одмах су заклали свињу и дали нам да једемо сирово месо. Потерали су нас неком шумом, ко није могао да гази кроз блато, убијали су га бајонетима – прича Рајко, искре му сузе. Све преживеле Србе потрпали су у камион. Из једне кланице превезли у другу, у Хрватску Дубицу.

– Мушкарце су целу ноћ убијали у подруму и бацали их преко ограде у Уну. Једног маљем, другог ножем, трећег бајонетом, четвртог на вешала… Ујутру сам изашао напоље баш у тренутку кад су човека ударили маљем у главу. Његова ћерка, четири-пет година, памтим плаве увојке, лежала је испод кајсије, па потрчала према мртвом оцу. Један ју је дочекао на бајонет, пробо, а онда ју је онако са бајонета бацио у реку – врти Рајко слике ужаса. Опет у камионе до следећег стратиша, Градина крај Саве.

– Врба, под њом песак натопљен крвљу. Везивали су Србе као снопље и стрељали. Нисмо дуго чекали, дошао је ред на нас. Таман су свезали нас шесторо око мајке, кад се појавио немачки официр и предао депешу да се забрањује убијање жена и деце. Скелом су нас превезли у Јасеновац. Све иоле јачи копали су гробове сами себи, многи су сахрањени усправно јер их је маљ стигао у стојећем положају – наставља Рајко Илић, више не крије сузе.

Напољу смрт, у баракама страх од смрти, кукњава, глад. Измрцварени су чекали свој ред. Мајка је сачувала нешто оног жита што је понела у Козару и чељадима сваког јутра давала по шест зрна кукуруза. Киселила их у води, па хранила.

– Једно јутро замирисао је пасуљ. Усташа је шапнуо нашој Стоји: „Пасуљ је отрован, сипали су живу соду.“ Мајка је порције просула у септичку јаму. Наредна ноћ је била најстрашнија. На све стране јауци. Једна девојчица је од силних болова истрчала и наскочила на бодљикаву жицу, умрла је – прича Рајко.

Илиће су спасли емисари Црвеног крста из Женеве, тражили су од усташа да попишу жене и децу и оставе их живе.

– Као стоку су нас потрпали у воз, у вагоне без ваздуха. Многи су поумирали. Одвезли су нас у хрватско село Рајићи и ту нас поделили по кућама – прича Рајко.

Немој много да га храниш, навикао је на мало

Када су из Јасеновца одведени у село Рајићи, Рајка је прихватила једна жена.

– Кад ме је повела, мајка је завапила: „Немој много да га храниш, навикао је на мало, умреће ако буде пуно јео.“ Једну ноћ сам побегао и прошао три села. Добошар је разгласио да „Босанче тражи мајку“. Нашао сам њу и двојицу најмлађе браће – вели Рајко. Крајем августа Црвени крст је Стоју и њених шесторо вратио у Јеловац. Затекли су кућу без крова, препокрили је шашом, бежали у гору кад су усташе пролазиле, убијале и палиле. У Јеловцу су дочекали крај рата.

Владимир Лојаница