Пре рата нисмо имали музеје, а онда су дошли Немци и затворили их све: Књига „Окупирана култура“ о културним добрима Србије за време нациста и колаборациониста Фото: Danas, промо
Књига „Окупирана култура“ о културним добрима Србије за време нациста и колаборациониста
Стереотип да пре Другог светског рата нису постојали музеји, установе и институције културе у Србији да тај сегмент културног живота код нас почиње тек од нових власти и Другог светског рата побија књига „Окупирана култура“ које је из штампе изашла крајем прошле недеље.
Музеја, културних добара, па и законске бриге о њима је било и пре рата, а културне установе као и заводе за њену заштиту током окупације оснивала је и колаборационистичка влада, наводе аутори, историчари проф. др Владимир Кривошејев и др Раде Ристановић у књизи „Окупирана култура: Нацисти, колаборационисти, музеји и културна добра у Србији током Другог светског рата”.
„Окупирана култура” је књига која тематски одскаче од устаљених и сувише заступљених историографских књига које анализирају војне операције, страдање и отпор. Њени аутори Други светски рат у окупираној Србији сагледавају из сасвим другог угла. Хоризонт ове публикације представља култура у њеном изузетно важном сегменту – заштити културних добара и раду музеја. У хеуристичком погледу ова монографија лежи на чврстим темељима примарних историјских извора, већински немачке и колаборационистичке провенијенције, наводи се у најави овог издања.
Почетну тачку истраживања представљају провера стереотипа створених у послератној Југославији да се тек после Другог светског рата у држави чији целокупан друштвени живот диктира Комунистичка партија, развија музејска мрежа ван Београда као престонице, да се тада доносе и први закони о заштити културних добара и отвара први завод за заштиту споменика културе, као и да се тада формира и стручни и научни кадар спреман да активно ради на заштити споменика културе, каже за Данас историчар Владимир Кривошејев из Ваљева, коаутор књиге.
Пре рата нисмо имали музеје, а онда су дошли Немци и затворили их све: Књига „Окупирана култура“ о културним добрима Србије за време нациста и колаборациониста
По његовим речима темељна истраживања аутора у великој мери су негирала ове стереотипе. Истина, они су делимично прихватљви када је реч о предратном периоду, а потпуно неприхватљиви када је реч о периоду окупације 1941-1944. године.
Загубљене и замагљене радне биографије током окупације
– Током окупационих година квислиншка Влада је осмислила, и почела са постављањем, националну мрежу музеја Србије, на три нивоа. Горњи су чинили постојећи национални музеји у Београду; средњи, окружни ниво је требало да чине музеји који су почели да се оснивају у окружним центрима (на папиру су успостављени у Крагујевцу и Ваљеву), а потоњи „доњи или нижи”, локални, музеји је требало да се оснивају у градовима и варошима који нису били окружна средишта, објашњава он.
Поред тога, наводи Кривошејев, крајем лета 1941, и у пролеће 1942. године Недићеве власти донеле су Уредбе о чувању старина, које, нарочито она из 1942. године, представљају темељни модеран правни акт.
– На основу те Уредбе основан је и Централни завод за заштиту старина, који је активно радио, и никада није ни угашен, већ је почетком 1945. изгубио самосталност, утапајући се у Народни музеј, да би се 1947. године осамосталио у данашњи Републички завод за заштиту споменика културе. Поред тога, од јесени 1942. године радио је и београдски Градски завод за чување старина, набраја наш сагворник.
Стереотип и заблуда је да код нас до краја Другог светског рата нису постојали музеји и установе културе, оснивала их је и квислиншка власт по окупацијом, наравно из својих разлога, Владимир Кривошејев, историчар
У књизи „Окупирана култура” наведени су током окупације и посебни кусеви – семинари за музеалце, кроз које су се, било као предавачи, било као полазници курса, стручно и научно развила најпознатија имена послератне српске херитологије, попут Ђорђа Мано-Зисија, Ивана Здравковића, Радивоја Љубинковића, Светозара Раичевића, брачног пара Гарашанин, Катарине Амброзић, Дејана Медаковића…
– Све значајне и „крупне” личности из тог музеалског света после Другог светског рата наставаиле су своје каријере. Али у званичним биографијама код њих активност током ратних година потпуно је прикривена и „замагљена”. На пример, у случају Светозара Раичевића, који је том 1942. и дела 1943 године био референт за музеје и старине у Министарству просвете, бележи се да је цео рат био у логору, истиче за Данас Владимир Кривошејев.
Културњаци вечити подстанари, ни славни Кашанин није имао свој стан
Поред документованог указивања на ове чињенице, уз детаљну историографску нарацију, аутори су додатну пажњу посветили и другим аспектима рада баштинских установа у Србији током окупације.
Читајући странице „Окупиране културе”, можете да сазнате: који музеји су радили у окупираној Србији и каква им је била делатност али и како су се борили са општом немаштином настојећи да одрже и минимум рада; како је изгледао свакодневни живот у музејима; какав животни стандард су имали музеалци; какаве су им биле плате; колико њих је имало своју кућу или стан а колико их је било подстанара.
– У Етнографском музеју који је основан 1901. године само један кустос има свој стан, сви остали живе као подстанари, укључујући и директора. А, кад смо већ код тога, код директора подстанар је и директор Музеја кнеза Павла, славни Милан Кашанин, не либи се да „подсети” Кривошејев.
У одељку „Уметност преживљавања” као једна од цртица преживљавања музеалаца у окупацији забележен је и случај да је портир музеја који је био сељак, продао кустосу маст која се после 10 дана ужегла. Посвађали су се а због тога што су обојица учествовали у црноберзанској трансакцији (као продавац и купац) отпуштени су са посла.
Како истиче Кривошејев једино је Музеј кнеза Павла имао грејање.
Нацистичка и савезничка бомбардовања, однос окупатора и ослободилаца према културним добрима
Такође у посебним погављима књиге аутори Кривошејев и Ристановић наводе и обрађују која културна добра су нацисти украли и уништили као и каква је била судбина покретних културних добара приликом немачког бомбардовања 1941, и савезничког 1944. године.
Последњи део књиге обрађује какав је био однос послератних власти према овим институцијама и водећим људима.
Уз подршку Министарства културе Републике Србије
Аутори книге „Окупирана култура: Нацисти, колаборационисти, музеји и културна добра у Србији током Другог светског рата” су историчар и културолог, музејски саветник Народног музеја Ваљево проф. др Владимир Кривошејев и др Раде Ристановић, историчар, специјалиста за период Другог светског рата, виши научни сарадник Института за савремену историју у Београду.
Издавач књиге је Друштво за урбану историју, Београд.
Књига је објављена уз финансијску подршку Министарства културе Републике Србије.
Зоран Мишић
