Српска телевизија УСА, Чикаго, 15. 6. 2017, Априлски рат: Синиша Мијатовић – ПИТАЊЕ ЧАСТИ, авијација у Другом светском рату [из Архиве]

Хидропланска база Кумбор, разгледница Фото: paluba.info

У спасавању еропске цивилизације за њих је било питање части да у томе помогну свим својим снагама, ма како незнатна била та њихова снага и моћ.

У (Доњем) Ораховцу, месташцету у крајњем углу бококоторског залива, рано јутро 16. априла 1941. било је живо. Техничко особље завршавало је припрему групе хидроплана Dornijer Do-22 Поморског ваздухопловства за лет. Примирје је ступило на снагу претходног дана. Обриси ратног пораза Краљевине Југославије су се видели на свим странама. Међутим, у овој хидропланској јединици, која је претходних дана извршавала ратне задатке широм јужног Јадрана, донета је одлука: не прихватити примирје као увод у капитулацију, и наставити борбу уз Савезнике.

Током ноћи и јутра место где су били стационирани хидроплани обезбеђивали су наоружани подофицири и морнари. Није се смело дозволити ништа што би пореметило овај одлучни план.

Потом, припадници Поморског ваздухопловства, официри, подофицири, Срби, Словенци или Хрвати… заузели су места у хидропланима. У 5 часова група Дорнијера је полетела. У ниском лету, група је прелетела преко Боке. Хидроавијатичари су желели да тим летом дају пример и осталим припадницима Морнарице да наставе борбу. Убрзо, замакли су из погледа оних који су се двоумили, и продужили лет ка југу. Пробијајући се кроз олујни југо снаге осам бофора, кишу и густе облаке у збијеној формацији штитећи се тако од могућег напада италијанских ловаца, југословенски хидроплани су одлетели ка Грчкој. Седам дана касније, ови одважни летачи стићи ће до египатске обале и наставити ратни пут започет ујутро 6. априла 1941.

Био је то вероватно најславнији тренутак у историји југословенског поморског ваздухопловства уопште. Одлука да се не прихвати капитулација и продужи борба ван отаџбине. Ова историјска епизода сврстала је Поморско ваздухопловство у ред незаобилазних актера Другог светског рата на југословенским просторима, али и југословенске војне историје у 20. веку, и постала предмет непрестаног интересовања и истраживања.

Ратни пораз Краљевине Југославије 1941, нису означили крај постојања њене војске. Још док су трајале борбене операције, у иностранство су се пребацили краљ Петар II, Влада и део војног врха. Мањи део Војног ваздухопловства прелетео је у иностранство – прво у Грчку а потом у Египат, односно неколико посада у СССР. Две моторне торпиљерке, једна подморница и поменута група хидроавиона такође су стигли до Египта и прикључили се британским снагама.

По слетању југословенске хидропланске групе у Абукир крајем априла 1941, власти британског ваздухопловства (RAF) хтеле су да преузму хидроплане, а да људство сместе у центар у Аману, где је иначе слато сво људство југословенског ваздухопловства које је долазило са Балкана.

Југословенска влада се са тим сагласила, али су се припадници јединице успротивили. Упоран у одлуци да његова јединица настави ратна дејства, командант групе поручник бојног брода Владета Петровић је игнорисао два наређења која је током маја примио – да преда хидроплане Британцима и да се са својим људима упути у центар у Јордану. Својеглави и храбри Петровић је хладно игнорисао обе депеше: „Да сам извршио наређења из примљених депеша, читав план о наставку борбе против нацизма би пропао, а особље јединице би са правом било проглашено непокореним, али неком врстом бегунаца из домовине“, објаснио је Петровић у свом дневнику.

За разлику од шаролике флоте прелетелих југословенских авиона: девет бомбардера и неколико авиона Аеропута који су брзоплето предати РАФ-у, хидроавиони су остали код посада Поморског ваздухопловства које су их прелетеле у Египат. Као паралелу истичемо да је један сличан састав холандског поморског ваздухопловства са авионима у 1940. години такође по слому своје државе прелетео у Британију и у оквиру РАФ-а наставио да делује са својим хидроавионима. Пошто је на тај начин осигуран наставак деловања ове ратне јединице, она је уврштена у „Састав југословенских поморских снага“, на челу са капетаном бојног брода Иваном Керном. Команда Састава била је у Александрији, са подморницом Небојша као и две торпиљерке Дурмитор и Кајмакчалан, које су чиниле Групу моторних торпиљерки. Хидроплани који су долетели из Југославије били су у том тренутку организовани као „Група хидроплана“ под командом поручника бојног брода Владете Петровића.

Као и у Боки, пред полазак ван земље и овде је накратко дошло до расправе ко ће бити командант групе: поручник бојног брода Владета Петровић де фацто вођа и организатор повлачења или поручник бојног брода Аугуст Грошељ који је био старији по рангу. На почетку рада („оснивању“), у јединици је било 29 летача све тадашње три југословенске националности. Проблем је било техничко људство које јединица није имала. Тек касније када група буде прешла из надлежности Морнарице у састав ваздухопловства, биће омогућена њена попуна људством из ваздухопловног прихватног центра у Аману.

Како су британски ваздухопловни органи проценили, хидроавиони Dornijer Do-22 H (ознака југословенске Морнарице била је Do/H ) били су погодни за противподморничку борбу, па су југословенској јединици додељени задаци противподморничког патролирања. Хидропланска група је нешто касније увршћена у састав британске 201. ваздухопловне групе – No. 201 Group, Naval Co-operation. Ескадрили је придодат британски официр за везу, остављено је 14 дана људству да се смести и уреди своје просторије у Абукиру. Од 7. маја у сyстем дежурства у александријској луци уведена су по два Дорнијера. Први додељен задатак био је такав да су два хидроплана са посадама требало да привремено пребазирају из Абукира у Александрију одакле би свакодневно полетали у мисије извиђања акваторијума пред том главном египатском луком и британском поморском базом у источном Медитерану.

Тако су 7. маја 1941. хидроплани 306 (п. б. б. Петровић и п. б. б. Зобунџија) и 311 (ппор. Анкон и п. ф. Валес) прелетели у Александрију и спустили се у тамошњу изузетно густо натрпану луку у којој се одвијао грозничав саобраћај огромног броја ратних и трговачких бродова и малих бродица који су се кретали акваторијем у свим правцима. Уочено је одмах да ће хидроплани у таквим околностима имати изузетно тешке услове за рад, посебно за нормално полетање и слетање. Ипак, и у таквим околностима, истог дана је хидроплан 311 са посадом п. б. б. Станић, п. ф. Карић и нар. Церај, извршио прво ратно извиђање у трајању од два сата. У наредних дванаест дана летења из Александрије хидроплани су „извршили укупно 14 ратних операцијских задатака у трајању од 31 сата и 30 минута“.

При томе се десио и мањи инцидент: 15. маја при вожњи по луци, хидроплан 306 са пилотом, п. б. б. Бераном, сударио се са једним реморкером, при чему је лакше оштетио цилиндар на пропелеру. Потом је командант 201. групе наредио да се Хидропланска група од 19. маја потпуно оријентише на Абукир, одакле је требало да убудуће извршава ратне задатке. За придошлу југословенску јединицу није било смештајних услова у РАФ-овим објектима у Абукиру, па је организован смештај у хотелима у самом месту (у ствари: селу, како га зову документи ескадриле). Официри су били смештени у хотелу „Нелсон“, а подофицири у хотелу „Компас“. Смештај и храна били су добри. Здравствено стање јединице је било солидно, извршено је пелцовање против тифуса. У овом периоду ван ескадриле због болести био је само Антон Пожег.

У Абукиру се налазила и британска ваздухопловна логистичка јединица No. 103 Maintenance Unit (MU), која је југословенску Хидропланску групу снабдевала горивом и потрошним материјалом, а особље те две јединице убрзо је развило веома пријатељске и присне међусобне односе. То је поред осталога, довело да је 103. МU уступила Југословенима неколико великих контејнера, коришћених за транспорт растављених авиона, које су они поставили у близини плаже пред којом су у мору били везани хидроплани и контејнере преуредили у авио-радионице. Такође, командант 103. МU предао је команданту Хидропланске групе поручнику бојног брода Петровићу пет возила која су стигла са Балкана у њихов возни парк, а била су из састава војске југословенског Ваздухопловства. Реч је била о једном аутобусу, два камиона, једној покретној радионици и једном путничком аутомобилу, који су са скопског војног аеродрома, после капитулације, пребачени у Солун, а потом бродом у Египат, па су их сада Енглези вратили Југословенима у Абукиру. Група хидроплана је била у органском саставу југословенске Морнарице до 1. јуна 1941.

Тада је наређено да се препотчини новоформираној Ваздухопловној ескадри. Административно, ескадрила је била „подмирена код Састава југословенских поморских снага до 1.7.1941“. На овај начин, ратне прилике су утицале на препотчињавање Поморског ваздухопловства „копненом“ ваздухопловству. Чињеница да је у саставу групе било само људства за попуну посада, да је на располагању био већи број ваздухопловаца без распореда, као и да је контролу над њеним активностима имало британско ваздухопловство, утицала је да активни остатак Поморског ваздухопловства постане искључиво ваздухопловни и да се као такав укључи у Ваздухопловство. Иако су поједини савременици оцењивали да су „односи хидроавијатичара с ваздушном ескадром били сведени на понека питања административног карактера“, временом је ова јединица постала потпуно интегрисан део југословенског ваздухопловства ван окупиране отаџбине.

Група хидроплана је преименована у 2. ескадрилу Ваздухопловне ескадре, с тим да најранији помен тог наслова видимо на печату коришћеном 7. јуна 1941. године. Овај назив биће званичан током њеног постојања. Ознака ”2” у називу ескадриле тумачена је понегде и чињеницом да је настала углавном од припадника 2. хидропланске групе Поморског ваздухопловства. Југословенска ескадрила се, међутим, у документима британских 230. сквадрона и 201. групе различито назива током целог периода постојања: Yugo-Slav Squadron, Yugo-Slav Flight, Dornier Flight RYSAF, No2 RYSAF Squadron ili Y.S. Squadron.

По извршеном препотчињавању, 6. јуна 1941, ескадрилу је обишао командант Ваздухопловне ескадре. Следећег дана хидропланску јединицу обишао је краљ Петар II у пратњи председника Владе ђенерала Симовића. У реалности, ескадрила је била под директном британском командом 230. skvadrona 201. Naval Cooperation Group RAF-a, коме је придодата и који је вршио из исте базе сличне задатке са хидроавионима Sanderland. Тако се део активности југословенске хидропланске јединице може реконструисати према документима британске јединице којој су били подређени (230. сквардрон, 201. групе). Ескадрила је добила задатке патролирања над Средоземним морем. Посаде хидроплана су контролисале прилазе Александрији и Суецком каналу, на летовима дужине до три часа, ујутро и у сумрак.

Абукир, Александрија Dornier Do-22 308… авиони Абукирске екскадриле Фото: Српска ТВ Чикаго, Синиша Мијатовић

„Осам хидроплана на плутачама у бистром плавом мору, лијепо обојени контејнери-радионице, покретна авионска радионица и два теретна возила за извлачење хидроплана из мора, јарбол за дизање југословенске заставе, уређено игралиште за одбојку – све то на бијелом пијеску, окружено високим палмама, обасјано јужним сунцем, пружало је угодну, чак и помало романтичну слику изграђене ратне базе No. 2 Yugoslav Squadron-a. Дакле, успјешно је ријешена и друга фаза нашег плана постављеног у домовини. Марљивим и пожртвованим радом особља јединице на земљи и у ваздуху изборено је повјерење и признање 201. групе нашој јединици. Добили смо статус способних за прву борбену линију…“ – резимирао је командир ескадриле Владета Петровић у свом ратном дневнику.

Једна од првих акција ескадриле из Абукира била је успешно спасавање посаде настрадалог британског авиона Бленхајм, 26–27. јуна. Ово трагање је извршено према наредби команданта 201. групе, са више посада и комуникацијом са бродовима британске ратне морнарице.

Југословенске посаде су пронашле мали гумени сплав са четири преживела британска авијатичара, око 190 километара од обале. Како им се првог дана није могло помоћи, сутрадан се посада хидроплана на челу са поручником бојног брода Зобунџијом вратила по њих, бацивши им из ваздуха пакете са храном и водом и остала кружити над њима, док је друга југословенска посада довела у помоћ оближње британске ратне бродове. За три од четири преживела британска летача у сплаву било је нажалост касно, јер су се током ноћи, у делиријуму због вишедневне жеђи, бацили у море. Једини преживели је спасен и након што је отпуштен из болнице у којој се опорављао, одмах је дошао у југословенску ескадрилу да се лично захвали својим спасиоцима.

Према наредби команданта 201. групе, 28. јуна 1941, хидроплани Yugo Slav Flight-a су ангажовани за калибражу AME (AHE) – станица између Александрије и Порт Саида. Један Дорнијер је по полетању из Абукира летео на висини од 1500 фита и у разним курсевима из Абукира односно Порт Саида. Други хидроплан био је у приправности. Задаци калибраже настављени су и током јула. По плану 4. јула један Дорнијер је узлетео из Абукира и, избегавајући забрањене зоне, попео се на 15.000 фита до изнад места Икинги Мариут. Изнад те локације направио је два круга, затим настављао лет праволинијски од 100 наутичких миља у одређеном курсу, враћајући се до Икингија и назад до Абукира, све одржавајући висину од 15.000 фита. Други хидроплан је остајао у приправности. За послове калибраже, 12. јула су ангажована два хидроплана Дорнијер по истом методу: један на правцу Абукир–Балтим, други на правцу Абукир–Балтим–Ел Ахаид–Бург ел Араб. Такође, у овом период (јун–јул) Југословенски сквадрон је одржавао два Дорнијера у „PP 2 C“ статусу. Наредбом од 13. јула са извршењем од 15. јула југословенском сквадрону додељен је (за патролу ) сектор PP2C East, а грчком 13. Сквадрону наоружаном двомоторним авионима Avro Anson, сектор PP2C West.