Вечерње новости, 24.10.2021, Светли дани тужне ратне младости: Репортер Новости у Адлигату, међу заоставштином некадашњих српских гимназијалаца у Француској

Шесто одељење Гимназије у Болијеу Фото: Вечерње новости, Адлигат

ВИШЕ хиљада дечака из Србије и Црне Горе евакуисано је бродовима из Грчке током Првог светског рата, многи у лошем здравственом стању, делом за Енглеску, а највише за Француску. Ту ће се опорављати и школовати у наредних неколико година.

Недавно је у Музеј књига и путовања Адлигата, организације са седиштем у Београду које се бави унапређењем српске културе, уметности и међународне сарадње, стигао легат породице Шљивић, у оквиру ког и више књига и уџбеника које су наши ђаци, а међу њима и касније чувени физичар и оснивач Института за физику проф. Сретен Шљивић, користили у гимназији, у монденском летовалишту Болије, крај Нице.

– Пошто је постојала несташица уџбеника на српском, морали су да их преписују руком или извлаче на шапирографу – објашњава, за „Новости“, Виктор Лазић, први човек Адлигата. – Поред уџбеника из филозофије, психологије, алгебре, механике или геометрије, сачуван је и драгоцени зборник Сећање на Болије.

У овој књизи, Војин М. Ђорђевић и Милан Стојановић сакупили су и приредили сећања, песме, фотографије и уметничке радове некадашњих гимназијалаца из Болијеа и њихових професора.

„Генерација којој припадамо имала је злосрећну младост. Једва што смо изишли из реда основаца и пошли горди у гимназију, наишли су балкански ратови, који су из темеља пореметили наше школско образовање. И тек што смо, на брзу руку, по скраћеном програму, успели да постигнемо пропуштено и пребродимо малу матуру – дошао је Светски рат и са њим страховита албанска одисеја. Као дечаци, нејаки и нежног организма, познали смо изванредно тешке тренутке, који су на нама оставили дубоке бразде. Скрхани, као младе биљке, пали смо, ношени неодољивим ураганом, на гостољубиво тле Француске“, пишу Ђорђевић и Стојановић у уводу књиге.

Кажу, Болије је једина светла епизода њихове младости, јединих 19 месеци проведених ведро и безбрижно. Ту су пребачени наши гимназијалци из Нице, где је првобитно била гимназија.

„После трагичне Албаније, тек што смо се прилагодили животу по француским школама, тек што смо се спријатељили са новом околином и привикли на изванредну нежност многобројних француских породица, дошли смо овде, да изнова, на сасвим другој основи, продужимо свој боравак у изгнанству. Природа нас је, истина, освојила раскошном лепотом, али ми смо осећали много више за оне крајеве где смо наишли на прво гостопримство племените Француске, где смо нашли друге родитеље и утеху у изгнаничком болу. Овде смо се нашли мало усамљени.

До Солуна, Драча и Сан Ђованиа дошли смо с војском, са родитељима, сами. Били смо тада деца. Видели смо се и нашли смо се заједно у лађи ‘Чита ди Бари’, која је на поласку из Сан Ђованија у ноћи, на Богојављење 1916. године, била гоњена бомбама из непријатељског хидроавиона. Онда, када нам се крв ледила у жилама при помисли да ћемо страдати баш у тренутку када смо сматрали да смо пребродили албанску страхоту и помор. Видели смо се и били смо заједно у оној лађи Црвеног крста коју је сутрадан, 7. јануара, аустријски сумарен пресрео на морској пучини и одвео у Котор, где смо 53 часа у безграничном страху очекивали милост да нас пусте у Француску, земљу слободе“, сећао се извесни В. Ђ.

Како објашњава, српски дечаци спасавали су се из окупиране земље или одласком у Солун, или су с војском стигли до Скадра. У Скадру се за Француску пријавило око 1.500 ученика, а из Солуна је већ крајем 1915. у две туре отишло око 1.000. У овој групи било је и млађих од 10 година. У скадарској групи били су старији од 15 година, који су могли да издрже све страхоте путовања кроз Црну Гору и Албанију. Све до јуна 1916. мање или веће групе деце ишле су с Крфа ка Корзици, Енглеској и Алжиру.

Првих годину-две они који нису знали француски учили су језик, како би могли да слушају редовна предавања. Да би очували и неговали љубав према свом народу и отаџбини, као и да би по повратку могли да наставе школовање без полагања допунских испита, допуштено им је да добију предмет Српски језик са историјом и географијом српских земаља. Остали часови били су као и код француских ученика.

Већина ђака, посебно с обзиром на то шта су преживели, постизала је успех који је изненадио наставнике. Како се у Сећањима на Болије наводи, они који нису довољно радили били су у мањини. Сви наши ученици у француским средњим школама били су питомци француске државе, а наша држава им је додавала само помоћ за одело и обућу.

Током три године у Француској је умрло око 90 њих.

„Свуда, куда су год прошли српски бегунци, оставили су за собом своје гробове, расејане по целоме свету. Није ниједан народ тако скупо платио своју љубав према отаџбини! У Виривилу, у Ворепу, у Ници, у Мантони – свуда има српских гробова, српске деце и омладине“, пише један од тадашњих матураната.

„Наш друг Јован Божић, кога оплакујемо, умро је јуче у 11 часова пре подне, у 20. години живота. Јован је родом из С. Бадњевца, где му се налази мати са сестрама у ропству, а отац му је на Солунском фронту. Мучио се дуго и тешко. Преминуо је као сироче, без пољупца материнског, који би му бар унеколико олакшао растанак са животом. Далеко од свога села и свих милих и драгих. А пре неки дан, Јован је сањао о оздрављењу. Он се сеђао родитеља, сестара, родног места“, пише Душан Миљковић.

Из сећања се види да су се теже оболели опорављали у Одморишту у Мантони и Санаторијуму за ТБЦ у Саланшу, који су држале „Шкотске даме“. Осим туберкулозе, деца су боловала и од шпанског грипа.

Осим Шљивићевог легата, документи везани за српске ђаке у Француској у Адлигатовом музеју садрже још две рукописне грађе, каже Светлана Мирчов, члан Адлигата, некадашњи управник библиотеке Правног факултета и аутор неколико књига.

– Једно је грађа Драгомира М. Лека, директора „Прометне банке“ и начелника Министарства индустрије ФНРЈ. Сачувано је 13 његових свезака с белешкама. Друго је оставштина Ђорђа Шапинца, који је заробљен као инвалид, па је преко Рима доспео у Париз, где је завршио Правни факултет. Он пише о школовању у Паризу и финансијским невољама – каже Мирчов.

Из рукописа некадашњих француских ђака, према речима наше саговорнице, види се да су се тешко навикавали на интернатски живот, да су имали многе секције и ђачке листове, да су организовани „Српски дани“, током којих је прикупљана помоћ за школовање ових ученика, као и да су им највећу помоћ и подршку пружили Љубомир Давидовић, министар просвете, који је изгубио сина у рату, Миленко Веснић, дипломата, премијер и шеф дипломатије после рата, затим Јован Жујовић, председник Српске краљевске академије, и Ђорђе Станојевић, ректор БУ.

МАЛА АФРИКА

НЕКАДАШЊЕ луксузно летовалиште Болије српски ђаци прозвали су „Мала Африка“, због благе климе. Место описују као „пуно лепих вила, сјајних вртова, ретких биљака“. Српски гимназијалци били су смештени у хотелу „Панорама“, а девојке у вили „Матилда“. Током 1917. пристижу и свршени ђаци учитељских и стручних школа, па чак и питомци Војно-техничког завода, са Корзике и из француских колонија у Африци.

ПРОДАЈА ХЛЕБА ИЗ МОНАКА

КАЖУ да није било ниједног „болијевца“ који није знао Миту Нишлију. Он је био најпопуларнији међу друговима, јер је дошао на идеју да препродаје векне хлеба које је куповао у Монаку. Пошто је у школи оброк био сведен на 250 г хлеба дневно уз оскудну храну, што је нашој деци било мало, Мита је свакодневно доносио из Монака џакове векни и препродавао по симболичној цени.

ДРАИНАЦ МЕЂУ ЂАЧКИМ ПЕСНИЦИМА

ЈОШ првих дана по доласку опазила се подвојеност у понашању ђака, пише један ученик: „Једни су били неосетљиви, отврдли и сталожени. Прилике су их учиниле отпорним према сваком догађају споља. Они су постајали јаки у толикој мери да су и своје емоције, које долазе из дубине срца, лако савлађивали. Други су задржали снагу довољну да савлада све, изузев њихове унутрашње силе. И међу овим другим појавило се невероватно много песника.“ Један од њих био је и чувени Раде Драинац (на слици, десно).

В. Црњански Спасојевић