Возућа Фото: Глас Српске
ЗАВИДОВИЋИ – Возућа је симбол историјског страдања и нестанка Срба са вјековних огњишта у Одбрамбено-отаџбинском, али и током Другог свјетског рата када их је, према до сада прикупљеним подацима именом и презименом, страдало 1.540, изјавио је Срни Милијан Марковић, који је у Јасеновцу изгубио оба дједа.
Марковић каже да је дуго стасавала идеја да од заборава буду отргнути страдали Срби возућког краја током Другог свјетског рата, а који су именом и презименом засписани из моралне обавезе да свако има право на гроб или писани траг о постојању.
„Дошло се до списка са именом и презименом 1.540 жртава, међу њима и 326 мушкараца који су одведени у Јасеновац“, рекао је Марковић и истакао да се о њиховом страдању у послијератном периоду није разговарало, а када би се и повела прича – подвело би се под „било и не поновило се“.
Ријеч је о страдалима из насеља која су гравитирала православним парохијама у Стогу и манастиру Возућици – Жељова, Предражићи, Врачевац, Баре, Пантелићи, Мркаљевићи, Стакићи, Вуковине, Павловићи, Бучје, Панићи, Гај, Ћорићи, Јеличићи, Калаиш, Липа, Маричићи, Зобици, Пејићи, Кочарина, Предрази, Пашалићи, Цвјетовине, Шиктари, Присјеке, Миљевићи, Јањила, Васовине, Васићи, Турчиновићи, Хрге, Каменица, Шивна, Стог, Трнићи, Медићи, Подволујак, Оштрић, Свињашнице, Лозне, Ораховице, Трештенице, Капетановог брда, Јасиковца, Боровци, Кестен, Крчевине, Савичићи.
Он каже да ниједног дједа није упознао, нити осјетио њихову љубав, јер су обојица страдала током депоротације за Јасеновац.
Описујући њихово страдање, Марковић наводи да су нацисти користили исту методологију као и Дракулићу код Бањалуке, односно да су у фебруару 1942. године људи по насељима позивани да се јаве у школу у Возући како би добили пропуснице од новог режима Независне Државе Хрватске.
„Они који су дошли држани су ту два дана, све до доласка локомотиве са затвореним вагонима у које су утрпани, те прво одвезени за Сарајево, гдје су провели три дана, јер ниједан тадашњи логор због попуњености није могао да их прихвати, а затим су упућени за Јасеновац“, навео је Марковић.
О самом страдању записано је свједочење једног од логораша, који је навео да се сјећа да је дошао транспорт из Босне са људима у бијелим народним ношњама, који су непосредно по доласку побијени на мосту на ријеци Сави, те бачени у воду.
Марковић је навео да су послије депортације мушакараца почела усташка звјерства по селима, систематски од куће до куће.
„Оно што је мени бака причала је једна сцена када су усташе дошле у једну кућу у насељу Раван, испод нашег засеока Стакићи, у којој се међу женама које су у складу са обичајима дошле на бабине, налазила и њена јетрва. `Они (усташе) су дошли и наредили да сви легну у просторију у којој се налазило новорођенче и запуцали по маси. Беба и мајка су преживјели захваљујући тијелима која су их прекрила`“, присјетио се Марковић.
Марковићу је мајка, која је тада имала девет година, испричала да су напад преживјели јер су уочили дим и пуцње из сусједног насеља, након чега су прешавши преко Поцјелова спас нашли у збијегу на Озрену гдје су се већ организовали Срби који се нису одазвали усташким позивима да се окупе.
Указујући на списак страдалих, до којих је дошао користећи различите изворе, Марковић наводи да тих 1.540 жртава нису били нису људи под оружјем, него обични људи, дјечаци, дјевојчице, побијени масовно у кућама паљењем, клањем или су бацани у ријеку Кривају.
„Када из докумената вадиш податке о страдалим, па рецимо издвојиш Петровић (Петра) Петар. Слиједи онда Петровић, супруга од Петра. Онда Петровић Петра једно дијете, па друго, па треће. Код четвртог већ молиш Бога да нема пето дијете, а дођеш и до шестог“, наводи Марковић.
Он каже да је задовољан што ће имена возућких жртава у Другом свјетском рату, заједно са оним из Одбрамбено-отаџбинског, ускоро бити исписана на спомен-плочу, гдје ће бити мјесто окупљања и трајно свједочанство људима овог краја о њиховим прецима и поријеклу.
У оквиру обиљежавања 28 година од прогона Срба из Возуће, насеља у долини ријеке Криваје и са јужног дијела Озрена, данас се одржава Марш „Стазом егзодуса 2023″ у организацији Завичајног удружења Завидовићана из Добоја.
Марш се организује у оквиру сјећања на масовно страдање Возућана које се догодило од 10. до 24. септембра 1995. године, усљед офанзиве 23.000 муслиманских војника Другог и Трећег корпуса такозване Армије БиХ и одреда „Ел муџахедин“, те НАТО бомбардовања, потпомогнуто њиховим јединицама за брза дејства, као и пакистанског контингента међународних мировних снага.
Тада је спаљено 30 српских села, протјерано 1.920 српских породица са 7.680 чланова, убијено 459 бораца Војске Републике Српске и цивила, док се за већим бројем још трага.
Падом Возуће окончано је протјеривање и етничко чишћења Срба са подручја зеничке регије, започето 1992. године.
