Искра, 18. 11. 2025, Владимир Умељић: Не са тобом, не без тебе (Nec tecum, nec sine te)

Канеки Кен, човек и зао дух из манга серије Tokyo Ghoul Фото: Nerdream.it, Davide „Dark“ Montenegro, screenshot

„Током квалификационе утакмице између фудбалских репрезентација Црне Горе и Хрватске, одигране 17. новембра на стадиону под Горицом, дошло је до озбиљног инцидента када је део хрватских навијача више пута узвикивао паролу „Уби(ј) Србина!“, као и „Ко не скаче – Православац!“ („Политика“, Београд, 18.11.2025.).

Но шта би заправо било да је, чисто хипотетички, геноцидна хрватска држава 1941-1945. у време Србоцида заиста успела у свом опаком науму: „Потоњи метак у потоњег Србина!“?

Једна од последица би била да се данас не би догађали овакви изливи болесног ума, јер – кога још убити? Али шта би се десило са (таквим) данашњим Хрватима, када би Срби односно њихова србомржња, очигледно главни кохезиони елемент њиховог идентитета, постао беспредметан, нестао?

Да ли би се свеукупно хрватство расплинуло и Хрвати нестали?

Или би тада били на реду Роми, Јевреји, Абориџини, Зулу, Маори, Инуити? Јер ако је мржња главни кохезиони елемент нечијег идентитета, онда је неопходан и објекат мржње.

Овако или онако, тада би и они схватили да се значење старе латинске изреке „Nec tecum nec sine te“, дакле „Не с тобом, не без тебе“ првенствено односи на такве као што су они, на крајње сиромашне духом и богате само негативним емоцијама и ниским инстинктима.

Али – ниским инстинктима? Постоји ли тако нешто? Јер када хијена прогони свој плен, она га нити воли нити мрзи, она следи својим инстинктима преживљавања, који нити су високи, нити ниски.

Но човеку је Бог подарио разум или барем способност мишљења и емоције. Стога само његова биолошка врста у екстремно негативном случају практикује убијање истоврсних јединки без потребе, без иоле разумног образложавања.

Такав човек не следи никаквим инстинктима, већ само Злу, са великим „З“.

Врхунац ове оргије зла, овог „погрешног искорака еволуције“ (Конрад Лоренц) представљају народоубиства, велики геноциди, који су трагично обележили европски 20. век – Холокауст над Јеврејима, Самударипен (Порајмос) над Ромима и Србоцид хрватске државе 1941-1945.

Широм тадашње хрватске државе је годинама одјекивало: „Убиј, убиј, убиј Србина!“, „Србе на врбе!“ и „Потоњи метак у потоњег Србина!“ и маса људи, чак и оних свакодневних до баналности, дакле „нормалних“ људи је следила тим урлицима и спроводила их у (не)дело.

При суђењу нацистичком „чиновнику смрти“ Ајхману у Јерусалиму, Хана Арент је зачуђено констатовала „баналност зла“ тј. колико је и овај марљиви организатор геноцидног убиства милиона европских Јевреја у суштини био само један просечни малограђанин, једна свакодневна појава из било ког медиокритетског предграђа (овде – Запада), која ради свој нормални посао и викендом подсеца своје руже у башти, коси марљиво траву и слаже се са суседима да је време променљиво, да су порези високи а да је раније све било боље.

То је био један од врло високо позиционираних нациста и најодговорнијих за насилну смрт милиона Јевреја, стотина хиљада Рома и не само њих.

Овде још два исказа „нормалних“ хрватских починилаца злочина у служби своје тада геноцидне државе (преузето из: Djuro Zatezalo: „Radio sam svoj seljački i kovački posao“, Zagreb, 2005.):

И Хрватица Марија Јосипова Обајдин је била једна „нормална“ жена у време Србоцида 1941-1945. Она је после рата изјавила за судски протокол:

„У љето 1941. била сам кухарица у Слуњу (…) Видјела сам како доводе Србе и стављају у затвор, те преко ноћи воде на убијање а претходно их опљачкају. Једно јутро узела сам мотику и отишла да копам крумпир.

Када сам дошла до Лалића гаја, видјела сам тамо једну жену која је сједила и била сва избодена ножем и крвава а поред ње се налазила јама, у коју су усташе потрпале убијене Србе.

Та женска говорила је нешто, али је нисам могла разумјети.

Пришла сам јој, ударила је два пута мотиком по глави и она се скљокала на земљу, и више није показивала знакове живота. То је била Милка Зец из Зечеве Вароши. Послије сам накопала крумпир…“

Карактеристична је и изјава једног некадашњег бојовника хрватске државе 1941-1945. из Коренице, Хрвата по имену Мато Шљарић, који је по завршетку рата пред судом дао исказ о свом учешћу у Србоциду.

Он је после трезвеног навођења својих убистава, после трезвеног набрајања жена и деце, које је клао својом секиром или изранављених девојчица, које је живе бацао у њихове гореће куће, исто тако трезвено завршио своју изјаву реченицом: „А потом сам дошао кући и радио свој сељачки и ковачки посао…“

Он је био један „нормални“ починитељ геноцида.

Свакако, они су били, што је опште правило, само верни и лојални следбеници својих водећих идеолошких елита, но то ни у ком случају не умањује њихову одговорност, јер омиљена нацистичка флоскула по завршетку Другог светског рата: „Ја сам само извршавао наређења“, није и не може да буде алиби за злочине.

Одговорност предводника и следбеника је додуше асиметрична, али увек заједничка.

Но шта је са данашњим младим Хрватима, антисрпски инциденти (инциденти?) се множе, систематичност и континуитет се не дају више превидети – да ли су они у данашњим водећим социјалним елитама пронашли неке своје старчевиће и павелиће, да ли су заиста спремни да после 80 година васкрсну зле духове Мате Шљарића и Марије Јосипове Обајдин, да наставе њихово (не)дело?

Да још једном провере изреку „Nec tecum nec sine te“, дакле „Не с тобом, не без тебе“?

Dr sci Phil, dr Владимир Умељић