Искра, 28. 3. 2021, Владимир Умељић: Крађа српске историје и фалсификовање културе памћења од стране новокомпонованих нација на Балкану [из Архиве]

Илустрација одабира хришћанских дечака за јаничаре (Данак у крви), османска минијатура, Ali Amir Beg, 1558, Фото: Süleymannâme, Istanbul, Topkapi Palace Museum, Wikimedia Commons, PD

„Ми знамо само онолико, колико наше сећање поседује“
(Tantum scimus, quantum memoria tenemus)

Култура памћења је неопходни предуслов егзистенције културе и цивилизације човечанства. Њеним есенцијалним елементима припадају и историјски споменици, који међутим морају да буду морално-етички утемељени и научно образложени/оправдани, дакле да почивају на историјској истини. Култура памћења чува читав искуствени (= истовремено дидактички) фундус историје и образложава индивидуални и социјални идентитет људи, а историјски споменици би требало уз то да буду препознати и акцептирани као мостови разумевања између различито (национално, религиозно, итд) детерминисаних заједница. Уколико, међутим, дође до конструисања тзв. контрафактичке историје, што по правилу чине тзв. договорне нације, онда ти потенцијални мостови неминовно постају бункери, бедеми и ровови завађених око конститутивног духовног власништва. Овде ће се та проблематика тематизовати на примеру договорне бошњачке нације и Мехмед-паше Соколовића. ¹

 
Године турске власти на Балкану али не и ослобођења Срба од окупације страних сила

Горња изрека старих Римљана, као мото следственог разматрања, пружа већ опште, универзално образложење наслова истог. О енормном значају културе памћења у партикуларним сегментима људске цивилизације врло упечатљиво говори на пр. истраживање масовних злочина у геноцидном европском XX веку.

Откривање комплексних узрока, утицаја пратећих фактора, итд. који су довели до масовних геноцида над Јеврејима, Ромима и Србима стоји не само у служби пијетета према милионима невиних и беспомоћних жртава, већ и у служби профилаксе, значи императивног хуманистичког принципа: „Никад више!“

Другим речима, натпис који стоји на улазу у некадашњи нацистички логор смрти Дахау (а који би био примерен и свим другим стратиштима, као на пр. изузетно бруталном систему концентрационих логора хрватске државе 1941-1945. Јасеновац): „Ко жели да се геноцид заборави, тај жели да се геноцид понови!“ ни после више од седамдесет година није ништа изгубио од своје диахроне актуелности.

Пре него што кренемо, од општег ка појединачном, неколико речи о материјалним/физикалним и духовним тј. научним и уметничким каменима-темељцима културе памћења.

Историјски споменици стоје у служби културе сећања, поседују увек и културно-историјски карактер, по правилу уметничку конотацију и – неопходна им је научна утемељеност у смислу укорењености у историјској истини.

Монументални споменик Александру Великом у Скопљу нпр. као део легитимисања „прастаре македонске нације, славне историје и аутохтоне културе“ не може претендовати на статус историјског споменика, јер се заснива на тзв. контрафактичкој историографији, која је карактеристична за тзв. договорне нације (в. доле). Као одраз политичког „wishfull thinking“, међутим, он има шансе да постане препознатљива карактеристика, занимљив куриозитет и туристичка атракција овог града.

Симбол прастаре, славне, аутохтоне македонске нације

Сасвим другачија ситуација је са успешно реализованим пројектом неуморног културолошког великана Емира Кустурице, са спомеником Соколовићима у Андрићграду, који сведочи како о дубокој интелектуалној промишљености, тако и о изузетно високом степену емоционалне интелигенције идејног творца и свих оних, који су заслужни за настајање овог – то се већ сад може рећи – историјског споменика.

Јер он испуњава све горе наведене, материјалне и духовне критеријуме.

Поврх тога, он стоји у функцији два циља. Један се тиче индивидуалног и социјалног идентитета припадника једног народа. Српски академик Коста Чавошки каже:

„Сваки народ, ако хоће да опстане на ветрометинама историје, мора знати шта је од самог почетка био, шта јесте и шта треба и даље да буде у деценијама и вековима који су пред њим. Све је то садржано у појму националне самосвести.“ ²

Други циљ је у суштини више него очигледан, наиме, споменик Соколовићима представља важан мост између различитих ставова и погледа на свет, између по пореклу орођених а у међувремену религиозно, национално и пре свега политички одрођених и отуђених социјалних заједница на овом простору.

Браћа Соколовићи симбол Босне

Очигледност ове функције не значи, међутим, да ће она у догледно време бити као таква од свих страна препозната, акцептирана и имплементирана. Напротив, искуствено је за очекивати да ће се како Чавошком, тако и Кустурици пребацити да се овим опет једном заговара „великосрпски национализам, злокобни шовинизам, говор мржње, империјализам, агресивност“, итд, да се призивају „духови мрачне прошлости“ и потпаљује фитиљ на пословичном „балканском бурету барута“.

Ауторски став гласи – не, овим се као прво само ословљава есенцијални значај очувања и живљења сопственог историјског, националног, културног, језичког идентитета и инсистирање на праву, да се пружи сопствени и специфични допринос даљем развоју светске заједнице, светске цивилизације; као друго, мостови (спо)разумевања и поверења се морају градити, али једина база за њих је истина. Како каже Радивоје Пешић: „Једино истина може спречити даље неразумевање, отуђења и крвопролића. Јер живот у заблуди рађа мржњу а само из истине се рађа љубав“.

То, још једном искуствено гледано, тешко да ће спречити или ублажити очекиване напада на Чавошког, Кустурицу (и вероватно на аутора овог текста), јер „Истина још никоме није шкодила, осим онима који су је изговарали“ (Лао Тсе).

Без обзира на то, трагањем за истином и њеним одржавањем испуњава се и превасходна сврха историјских споменика односно културе памћења.

Традиционалне и тзв. договорне нације, просвећена и тзв. контрафактичка (у смислу „wishfull thinking“) историографија ³

 
Косовски бој као вододелница српске историје

У социологији је појам „договорна нација“ позната категорија, познат феномен јер једна таква „…свој настанак захваљује искључиво једној политичкој одлуци“. При томе неминовно долази до исто тако познатог пратећег феномена при проглашавању свих „управних“ тј. „договорних“ нација, наиме, до покушаја конструисања „старог“ националног идентитета у служби идеологије, у служби политичког „пројекта нација“:

„Реконструкција историје постаје у све већој мери (…) карактеристика етничких покрета (…) При националистичком представљању историје информације се селектирају; одређени – једни од других независни – догађаји сада се међусобно повезују и противуречности се изглађују (…) тако створена „историја“ постаје полазна тачка политичког деловања…“ ⁴

Историја се дакле поново пише, геополитичке карте се поново цртају. Тешкоће са таквим начином интерпретације и, може се рећи, врло самосвојним шпекулацијама, прокоментарисао је један амерички научни истраживач на следећи начин:

„Ради се само о националистичком конструисању геополитичких карата, које би требало да утичу на перцепцију националне историје од стране деце, како би се касније интерпретације историјских збивања промовисале у смислу „губљења“ и „фрагментације“ сопствених територија.“ ⁵

Напоменимо претходно, да нико нема право да постави у питање или штавише забрани људима, да обзнане и живе или формално институционализују своје жеље, тежње, таленте, потребе, амбиције или снове, тј. договоре, да оснивају да ли шаховске клубове, еснафска удружења, песничке кружоке, верске заједнице, спортске лиге, политичке партије или пак нације.

Само се при томе не сме заборавити да са озбиљношћу, масовношћу и значајем дотичних облика удруживања, одговорност оснивача и учесника (не само аритметички, већ и социјално) експоненцијално расте.

Метафорички речено, ако нпр. у једној кући живе три породице, и једна од њих намах одлучи да цеви централног грејања самосвојно прекомпонује, измени, препречи и преусмери само ка својим просторијама, истовремено и даље захтева, и очекује најбоље добросуседске односе и дотадашњу поделу трошкова, онда је то у најмању руку неодговорно и погођени немају другог избора, они тада имају свако право да такво понашање и делање поставе у питање.

Илирик и Бошњаштво као „wishfull thinking“

У односу на карактеристике и фазе развоја социолошке категорије „договорне нације“, ауторски став гласи:

а. Једна групација доноси политичку одлуку да себе прогласи нацијом, што је легитимно све док се та групација држи истине, да њени чланови и следбеници представљају једну нову, тзв. договорну нацију.

б. Искуствено, међутим, врло брзо почињу напори да се дотична договорна нација прогласи заправо традиционалном, што више није легитимно, јер не одговара историјској истини.

в. То се дешава путем концертираног писања контрафактичне историје, која се проглашава научно-просвећеном, реалном, што исто тако није легитимно, јер не одговара историјској истини. Контрафактичка историографија не само да не поседује научни карактер, већ представља и покушај крађе духовног власништва.

Србе, као традиционалну нацију, нико не може озбиљно да постави у питање. И Хрвати припадају тој социолошкој категорији, при чему им сопствена историографија својим китњастим и, благо речено, предимензионираним (тиме нeнаучним, јер контрафактичним) глорификовањем сопствене прошлости придодаје битне детерминанте тзв. договорних нација, тако да је легитимно шта више размишљати и о примерености увођења неологизма „мешовите“ или „прелазне“ нације у науку.

Српска нација као традиционална и државотворна чињеница на Балкану

Размотримо овде једну по свим важећим критеријумима закаснелу и тиме несумњиво „договорну“ нацију на Балканском полуострву, Бошњаке, која

а. свој настанак на крају XX века непорециво захваљује једној политичкој одлуци и

б. од тада покушава да прекомпоновањем историје себе етаблира као стару и традиционалну нацију.

Погледајмо на једном примеру како савремени муслимански интелектуалци из Босне и Херцеговине реинтерпретирају и редефинишу историју у служби легитимисања и етаблирања своје младе, бошњачке нације.

Тлапње Смаила Балића и др Вилфреда Потхофа

Навешћу прво случај једне научне публикације из деведесетих година прошлог века, уз кратки приказ текста босанско-муслиманског односно бошњачког аутора Смаила Балића, у који је својевремено било умешано више угледних академско-универзитетских институција у Немачкој и њихови високи научни представници.

Радило се о једној серији предавања и о закључном зборнику тих прилога, који су у зимском семестру 1995/1996. били организовани за студенте хуманистичких наука на Фридрих-Вилхелм (Friedrich-Wilhelm)-Универзитету у Бону. Иницијатори, организатори и аутори били су сам универзитет и академско „Друштво за истраживање југоисточне Европе“ из Минхена.

Шеф пројекта и један од аутора, одговорни уредник и издавач зборника, био је дугогодишњи професор славистике са бонског универзитета, др Вилфред Потхоф (Wilfried Potthoff). Оквирна тема је гласила: „Конфликтна регија југоисточна Европа, прошлост и перспективе“. ⁶

Босна и Рашка као две српске земље у 13. веку

Прилог професора Потхофа, ⁷ са главним тежиштем на „хомеровским Хрватима и атавистичким Србима“, као и Балићев трактат, налазе се у мом приватном архиву. Исто важи и за моју тадашњу реплику ауторима зборника, под називом „Критика нечистог ума“ (намерно парафразирајући Имануела Канта/Immanuel Kant), коју су тада – у скраћеној форми – објавили само студенти универзитета у Бону у свом званичном гласилу. ⁸

Прилог Смаила Балића примарно стоји у служби конструкције једне „древне и аутохтоне прабосанске нације“, чији би једини легитимни потомци данас требало да буду босански муслимани, а уз то следи професору Потхофу при самосвојном, врло слично острашћеном и изразито негативном карактерисању „ретардираних и варварских“ Срба. ⁹

Балић, као прво, и сам потврђује научно запажање о политичкој одлуци оснивања бошњачке нације у свом тексту, где већ на почетку наводи да су се „… 29. септембра 1993. састали ´бивши муслимани у националном смислу’ (једна политичка дефиниција ове религиозне групације из Титових времена, прим. аутора) и одлучили за увођење појма Бошњак као назива народне већине у земљи…“

Пошто је дакле обзнанио договорни карактер бошњачке нације, он одмах прелази на реконструкцију историје. Како он покушава да докаже своју основну тезу о постојању „аутохтоне прабосанске нације“ (да редефинише историјску науку), која би дакле требало да је много раније од Срба живела у овим областима?

Он једноставно полази од самосвојне тврдње, да је „… у Европи од половине XII века поред западног (римокатоличког) и источног (православног) хришћанства егзистирала и једна трећа религиозна константа, наиме једна босанска црква“.

Потом је, по њему, „један велики део босанског становништва добровољно прихватио ислам те је тај религиозни, али и политички фактор („босанска црква“) и даље остао вирулентан…“ Његов доказни поступак постојања једне аутохтоне бошњачке нације се дакле може насловити и са: „Од босанско-црквеног до босанско-муслиманског народа/нације“.

Закључно, он тврди „да су Срби тек између XVI-XIX века заједно са Турцима по први пут стигли у Босну“ и стога је данашњи босанско-муслимански (претходно босанско-црквени) живаљ у Босни и Херцеговини једина староседелачка, дакле једна „прабосанска нација“.

Балић при овоме последњем ставу игнорише (не само) и најстарије сачувано сведочанство српске ћириличне ортографије, Мирослављево јеванђеље (један апракос, избор из свих јеванђеља, са прописаним редом литургијских читања), који је већ око 1185. писан за једног од браће Стефана Немање, за жупана Мирослава, чија се владалачка област налазила управо на данашњој босанској територији, већ и бројне верификоване историјске изворе. ¹⁰

Српске земље пред пад под Османско царство у 14. веку

Ове тврдње су врло проблематичне:

Врло је проблематично тврдити да се у Европи од средине XII века налазе и делују три (по Балићу – очигледно егалитарне) религиозне групације а у првој линији неозбиљно је дефинисати их као „хришћански римокатолицизам, хришћанско православље и босанску цркву“, као факторе истог или сличног значаја и то на европском нивоу. То не потврђује ниједан озбиљни историјски извор. Балић овим вероватно апострофира темпорарно присуство богумила на Балкану, па и у Босни и Херцеговини. То, међутим, није била никаква регионално детерминисана, никаква аутохтоно „босанска“ појава тј. црква. Богумили су били део манихејске религије, чији утицај се својевремено осећао од Кине до Пиринејског (тада Иберијског) полуострва.¹¹ Манихејство, један покушај синкретичког обједињавања постулата хришћанства, будизма и Заратустриног погледа на свет је, наравно, својевремено поседовало димензије и значај једне светске религије, али то не образлаже поставку некакве детерминативне „босанске религије“ или „босанске цркве“, као ни једне нпр. „кинеске религије/цркве“ или једне „пиринејске тј. иберијске религије/цркве“.

Врло је проблематично, даље, направити (произвољну и неаргументовану) везу између два религиозна погледа на свет (богумилство/манихејство с једне и ислам с друге стране) а потом из тога извући закључак да је ето управо то доказ постојања и опстајања, доказ историјског континуитета једне (босанске) „пранације“. Религија јесте један од есенцијалних, али сигурно не и једини параметар идентитета људских популација у смислу припадности једној нацији. Национални идентитет једног Хан-Кинеза, наиме, не зависи императивно од тога да ли се он приклања будизму, таоизму или се у првој линији држи конфучијанског система етичких вредности (или својевремено манихејства).

Врло је проблематично, закључно, постулирати аутохтоност једне „прабосанске нације“ без ослањања на било какве историјске изворе. За подсећање, верификовани историјски извори, као на пр. „Франачки анали“ ¹² са почетка IX века (822) или византијски цар Константин Порфирогенит ¹³ (913-959.) помињу Србе и Хрвате на овим просторима, али ни у ком случају Босанце или Бошњаке тј. неку „прабосанску нацију“. Константин Порфирогенит је, иначе, први који говори о називу Босна („Bosona“) и смешта га у своје време, у рани Средњи век, као територијалну ознаку и то „само околине горњег краја реке Босне“. Он напомиње, истовремено, да су у IX-X веку „Срби (αβαπτιστων Σερβλων) имали у поседу ту покрајину Босну, у горњој долини реке Босне са градом Салинес (Тузла).  ¹⁴ И Константин Јиречек подвлачи, да су владари те Босне у X веку „били потчињени српским кнежевима.“ ¹⁵

Откуд стећци у облику Крста међу наводним манихејцима

Примерено је напоменути и да Балић није сасвим усамљен при својим ставовима, да дакле ни горе наведени историјски извори нису увек довољни да наведу научнике западне провенијенције, да их размотре и узму у обзир при својим поставкама и тврдњама.

Тако се на пр. изјашњава један британски универзитетски професор кратко и одрешито: „Идеја о ‘историјским српским земљама’ у Босни је којештарија, сањана у Београду, на нивоу Хитлеровог Lebensrauma (нацистичка тежња освајања „животног простора“, прим. аутора).” ¹⁶

Тешко је, додуше, схватити и прихватити да су штавише како франачки Ајнхард у Ахену, тако и византијски Константин Порфирогенит у Цариграду, обојица пре дуже од једног миленијума а „на нивоу Хитлеровог Lebensrauma сањали о ‘историјским српским земљама’ у Босни, и то у Београду“, али чињеница је да овај британски научник заиста заступа Балићев став.

Много лакше је схватити да се при овоме, у оба случаја ради о политичким а не о научно-историјским ставовима.

Исто (проблематични карактер) важи и за Балићеву тврдњу да су припадници те „пра-босанске нације“ били савладари османске империје, да су значи „… у Османском царству постојале две највише државне инстанце одлучивања: турски султани и босански (подвучено од стране аутора) велики везири…“

1. О овој проблематици сам реферисао на научној конференцији „Култура памћења и однос према историјским споменицима“, Бања Лука, 2018. под насловом „Култура памћења као предуслов настајања и опстајања опште културе и цивилизације“.
2. Коста Чавошки, рецензија у енциклопедији CATENA MUNDI III, Београд, 2016.
3. Подробније о овој проблематици у: Владимир Умељић, Балкански гамбит Ватикана, KАТЕНА МУНДИ, Београд, 2018.
4. Упореди: Georg Elwert: Nationalismus, Ethnizität und Nativismus ‒ über die Bildung von Wir-Gruppen. In: Peter Waldmann und Georg Elwert (Hgg): Ethnizität im Wandel. Saarbrücken, Fort Lauderdale 1989, S.23; исто тако: Tillman Schiel: Ethnie, Staat, Nation ‒ was ist Fiktion, was ist Realität? In: Peripherie 18/19 (1985), S. 162-171.
5. Fine, John Van Antwerp (2006). When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. University of Michigan Press. pp. 177–180.
6. Aus der Südosteuropa-Forschung; Bd. 8: „Konfliktregion Südosteuropa ‒ Vergangenheit und Perspektiven“ (Hrsg. Prof. Dr. Wilfried Potthoff), Bonn/Muenchen, 1998).
7. Potthoff, W. Geschichte und Geschichtsmythen in den südslawischen Literaturen (у горњем зборнику).
8. V. Umeljic, Kritik der unreinen Vernunft, „AKUT“, Das Bonner Uni-Magazin, Nr. 282, 1998
9. Balic, S. Der historische und religiöse Hintergrund des Konfliktes in Bosnien (Warum wird das bosnische Bekenntnis zu Europa überhört?), исто у горњем зборнику.
10. В. Умељић, Свети Сава – пут од племена до нације, Зборник „Свети кнез Лазар“, Призрен-Грачаница, 2005.
11. Упореди: Brockhaus, Bd 1. Wiesbaden 1983; упореди такође: A. Böhlig: Die Gnosis: Der Manichäismus. Bd. 3. Zürich-München, 1980.
12. Упореди: Историја српског народа, Књ. 1, Београд 1981; као и: N. Klaić: Povijest Hrvata u ranom srednjem veku, Zagreb, 1971.
13. Упореди: R. H. J. Jenkins, F. Dvornik et al.: Constantin Porfirogenitus, De Administrando Imperio. London 1962.
14. Исто, Constantin Porfirogenitus…
15. Konstantin Jireček, Istorija Srba, prva knjiga, Beograd, 1978.
16. Prof. Nigel Osborne, Univerzitet u Edinburgu, „Evening Standard“, London, septembar 1996.