Александар Костовић: Заборав је највећи српски пораз

Александар Костoвић Фото: Frontal.rs

Александар Костoвић Фото: Frontal.rs

Насљедници исте оне политике која је пуниле јаме дошли су након 50 година и експлозивом уништили кости жртава… „Како ставити у исти кош више од милион српских жртава у том рату са било чим што се дешавало на овим просторима?“, пита историчар Костовић

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 29. ЈУЛА /СРНА/ – Уочи обиљежавања 74 године од страдања више од 4.000 Срба у Пребиловцима у Другом свјетском рату, историчар из Источног Сарајева Александар Костовић упозорава да је „заборав највећи српски пораз“.

„Срби су изразито полицентричан народ са веома израженим регионалним идентитетима, при чему се та регионализација преноси и на друге сегменте живота“, оцјењује Костовић у интервјуу Срни.

Он сматра да су Срби толико подијељени да су заборавили оно што их спаја. У мору регионалних и политичких антагонизама заборавили су битне „повезнице“, а највећа је – страдање.

„Јаме од Велебита до Херцеговине јесу границе нашег страдања. И те границе су много дубље и постојаније од било каквих државних“, наглашава Костовић.

Он сматра да школски излети и екскурзије одавно немају едукативну димензију.

Ученик или студент из Крајине мора бити у прилици да бар једном годишње организовано посјети Пребиловце или Корићку јаму.

Исто важи и за ученике са истока Српске, који би требало да као дио организовних посјета обиђу и Јасеновац и Јадовно.

„Када заједно виде та мјеста и сазнају шта се тим људима десило само зато што су били Срби, онда ће та `повезница` да им буде важнија од било које регионалне или политичке припадности и онда ће увидјети бесмислицу свих наших унутрашњих подјела“, наводи Костовић.

Он указује на чињеницу да су јаме бетониране у име „братства и јединства“, а кад је дошло вријеме да се те јаме откопају и да се посмртни остаци сахране достајанствено, појавили су се исти они који су их залијевали бетоном уз срамну флоскулу „Откопавају се мртви да би се завађали живи“.

„Требало је партизанске јединице свим силама приказати као примјер часног војевања, а све остале стрпати у исти кош. Како стрпати у исти кош преко милион српских жртава у том рату са било чим што се дешавало на овим просторима?“, пита Костовић.

Улога историчара, каже он, јесте да у послу којим се бави користи своје знање и вјештине не само да научи, већ и да заинтересује друге.

„Има људи који улажу надљудске напоре. Погледајте само Удружење `Јадовно 1941`. Урадили су више на очувању успомена на страдале него иједна друга институција. Изложба о Пребиловцима, која је недавно одржана у Београду, била је изузетно посјећена“, напомиње Костовић.

Он сматра да сјајан посао обавља и Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, али да све то може и мора бити још масовније и пропраћеније.

Костовић упозорава да се не смије десити да мјеста српских страдања постану небитна.

„Другима су и те како битна. То доказује и чињеница да су насљедници исте оне политике која је пуниле јаме дошли након 50 година и експлозивом уништили кости жртава“, наводи он.

Спомен-црква и костурница миниране су чак три пута, а на крају су у крипту убациване авионске бомбе јер другачије нису могли да је униште. Након тога терен је поравнат и направљена је депонија смећа која је ту била до 2002. године.

„Да ли постоји негдје на свијету неко слично мјесто или догађај? Да дођу потомци злочинаца и да униште посмртне остатке жртава злочина које су њихови дједови и очеви починили?

Како би било приказано у медијима да се такав догађај десио било гдје у свијету? Нисмо у стању да о томе причамо, а очекујемо од других да се сјете“, каже Костовић.

Приредио: Огњен БЕГОВИЋ

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed