Вечерње новости | 05. август 2015.
Др Санда Рашковић Ивић Фото: Вечерње новости
По окончању акције спаљено је око 25.000 српских кућа и вршени су злочини над преосталим српским становништвом, махом старим и немоћним људима
Петог августа, на Дан сећања на све прогнане и страдале Србе, Србија тугује.
Петог августа, Хрватска слави Дан победе и домовинске захвалности, Дан хрватских бранитеља и 20. годишњицу „војно редарствене операције Олуја“.
Црквена звона ће да се огласе и у Србији и у Хрватској, српски и хрватски државни функционери одржаће садржински опречне, за домаћу употребу пригодне говоре.
Завршни скуп вишедневне прославе акције „Олуја“ у Хрватској ће да започне летом голубова писмоноша, а завршиће се концертом домољубне музике у извођењу проусташког певача Томпсона. Откриће се споменик Фрањи Туђману, који је 31. јула 1995. из Титове виле на Брионима издао наређење о отпочињању акције речима да „Србима треба нанети такве ударце да практично нестану са ових простора„.
Туђману је испуњена жеља. Хрватске снаге, обучаване од америчких војних консултаната, спровеле су, уз асистенцију НАТО авијације, четвородневну операцију „Олуја“ током које је убијено преко 2.000 људи, а око 250.000 Срба, готово целокупно српско становништво је протерано. По окончању акције спаљено је око 25.000 српских кућа и вршени су злочини над преосталим српским становништвом, махом старим и немоћним људима. Протеривање тако великог броја људи за тако кратко време акцију „Олуја“, током које су извршени бројни злочини против човечности, чини највећом операцијом етничког чишћења после Другог светског рата. За почињене злочине нико није осуђен.
Зато Србија 5. августа тугује. Хрватска прославља. А пред очима ми слика трактора, фреза, приколица пуних завежљаја, људи који се тискају између на брзину покупљених ствари, а сви имају исти израз лица, исцрпљено унезверен. Патња због пустоши коју су за собом оставили вуче се у застрашујућој тишини. Из крпа којим су покривене главице да их сунце не туче, вире понеке крупне паметне очи. Жртве су увек као јагњад!
Једни ће рећи да је хришћански опростити, а да треба и мора да се памти. Други, да не сме ни да се опрости, ни да се заборави, јер нема опроста без покајања и јер би заборављање било једнако злочину. Трећи, да треба и опростити и заборавити, јер је то миротворна промена свести жтрве. Четврти тврде да се никада и није догодило оно што се догодило, да је све фалсификат српских националиста.
Сигурна сам да све оно што се дешавало током рата 1991-1995. на подручју Хрватске, па и сама акција „Олуја“, може у потпуности да се разуме само ако се знају основне чињенице о историји српског народа на тлу данашње Хрватске. И сигурна сам да на њих треба да се подсећа и о њима да се учи.
Срби су се у различита подручја данашње Хрватске досељавали од раног средњег века, најпре у Далмацију, а затим у друга подручја. Своје цркве и имања имали још пре Косовског боја, о чему сведоче манастири Крка подинут 1345. и манастир Крупа подигнут 1317. године. Од 1630. до 1881. имали су своју административно-територијалну организацију Komunitas valahorum и Statuta valahorum. Никада нису били кметови и увек су били слободни.
Током целокупног свог бивствовања на тлу Хрватске били су изложени присилном унијаћењу од стране Римокатоличке цркве.
Уочи Другог светског рата у границама данашње Хрватске живело је око милион и две стотине хиљада Срба, по попису из 1991. године – 580.000, односно преко 12 одсто становништва Хрватске, а данас их је 186.000 или 4,36 одсто.
У периоду од 1941. до 1945. у Независној Држави Хрватској геноцид је озакоњен и вршено је систематско истребљење Срба. Више стотина хиљада је убијено у Јасеновцу, комплексу логора Госпић-Јадовно-Паг и другим стратиштима, на бруталнији начин него жртве логора нацистичке Немачке.
По попису становништва из 1991. у општини Книн, централној мети операције „Олуја“, Срби су чинили 88,2 одсто, а Хрвати девет одсто становништва. Данас, после протеривања, Хрвати чине 77, а Срби 20 одсто.
У Хрватској данас живи мање Срба него што их је протерано у акцији „Олуја“ и за милион мање него пре Другог светског рата.
Остала је иза оволиког збега и изгибије, не само опустошена, опљачкана и спаљена, већ и обашчашћена земља. И када разорене пределе нашег завичаја обавије мрак, ништа се неће стишати, ништа променити, јер нема ко да оде на починак.
И данас, двадесет година од протеривања Срба из Хрватске, између две државе постоје бројна отворена питања: непостојање услова за одржив повратак изгнаних, питање доспелих, а неисплаћених пензија, динарске и девизне штедње, одузетих станарских права, обнове десетине хиљада срушених српских кућа у подручјима где није било ратних дејстава, повратак одузетог пољопривредног земљишта…
Игноранцијом хрватске и незаинтересованошћу српске власти оверава се процес етничког чишћења Срба из Хрватске, започет у НДХ, приведен крају акцијом „Олуја“.
Најзад, добро је што је 5. август проглашен за Дан сећања на све прогнане и страдале Србе, без обзира на то што ће у његовом првом обележавању да учествују они који су колонама српских избеглица 1995. године окренули леђа.
Опраштање, покајање, памћење, туговање и прослављање, препустимо времену, жртвама, злочинцима и њиховим потомцима.
У цркви Ружици сада, као некад у мојој Крки, молим се да се умање све људске несреће, не само мога народа, него и оних који не виде да им је потребно избављење од сваког зла. Остати у њему значило би живети у грозници омраза које ће изјести, испразнити људе, њихове и наше.
