Политика, 27. 10. 2008, Априлски рат: Официрска част дурмиторског Обилића [из Архиве]

Поручник Божидар Жугић Фото: Погледи.рс

Гложан, код Бачког Петровца – Да историја често уме да буде неправедна према личностима које су својим делима оставиле траг у свом времену, доказује и судбина Божидара Жугића, инжињеријског поручника Војске Краљевине Југославије, убијеног у пролеће 1941. у селу Гложан, надомак Бачког Петровца.

До данас је остао мало познат јединствен пример његовог саможртвовања и родољубља, чиме је тај млади официр, рођен 1915. године у селу Жугића Бара, подно Дурмитора, животом потврдио своју официрску част.

– Када је командант дела 10. пешадијског пука ВКЈ, пуковник Божидар Ристић, 13. априла 1941. истакао белу заставу у знак предаје мађарским окупационим јединицама, храбри Дурмиторац то није могао да отрпи, пришао је свом претпостављеном старешини и одлучно рекао: „Господине команданте, шта то радите? Тако се отаџбина не брани! Југословенски официр гине, а не предаје се!“ Пришао је свом команданту Ристићу и мађарском официру који је дошао да прихвати предају јединице и – обојицу усмртио хицима из револвера… Војници из пратње мађарског официра су поручника Жугића покосили рафалима, а потом тенковима прегазили његово мртво тело. За одмазду, стрељано је још 16 наших војника – испричао је за „Политику“ публициста Ђорђије Остојић из Пљеваља, аутор петнаестак књига о дурмиторском крају, као и мноштва текстова о прошлости, збивањима и људима из тог дела Црне Горе.

Наш саговорник још наводи да је у једним будимпештанским дневним новинама, у чланку о овом догађају, цитирана изјава команданта немачке Друге армије, фелдмаршала Максимилијана, који је о случају у селу Гложан рекао: „Саможртвовање и кажњавање смрћу свог команданта због предаје највећи је морални чин и патриотско осећање припадника армије, што је својствено српском ратнику, и може да служи на част војсци која такве појединце има“.

Међутим, истиче Остојић, у послератној Југославији Жугићев чин је прећутан, јер се сматрало да није вредно популарисати гест оданости краљу и отаџбини. Иначе, три Жугићева брата погинула су у рату борећи се у редовима партизанских јединица.

Према речима мештана села Гложан Јана Хлбке и Самуела Салаија, који се живо сећају обилићевског страдалништва младог поручника ВКЈ, војници стрељани у знак одмазде сутрадан су сахрањени на православном гробљу, али фашистичка власт није допустила да ту почива и Божидар Жугић, већ је наредила да буде покопан на ђубришту оближњег салаша. Тек 1959. године, на иницијативу месне организације СУБНОР-а, у овом селу, где претежно живе Словаци, на старом православном гробљу уређена је заједничка хумка и подигнуто спомен-обележје поручнику Жугићу и његовим војницима, које се и данас брижно одржава.

Од пре неколико година, залагањем Српског покрета обнове, на том месту налази се још једно мраморно спомен-обележје са крстом на врху, јер је – веле Хлбка и Салаи – иницијаторима за његово подизање „сметала звезда петокрака“ уклесана на старом споменику.

Зачуђујуће је, међутим, каже за наш лист Ђорђије Остојић, како се у крају где је рођен и одрастао Божидар Жугић, праунук војводе Мића Жугића, нико није сетио да некаквим спомен-обележјем сачува успомену на његов јуначки подвиг. Учинила је то једино његова мајка Марија, подигавши спомен-бисту свог сина, покрај монументалног моста на Тари, низводно с леве стране, али није дочекала и њено откривање 1966. године. И собу где је детињство проводио и касније боравио Божидар са браћом претворила је у породични музеј са предметима који су му припадали – униформом, сабљом, уџбеницима, фотографијама. Након њене смрти, зграду (која је недуго затим срушена) преузела је општина. Предмети су пренети у Завичајни музеј у Пљевљима.

Петко Копривица