Павле Џелетовић Иванов: Велика, 28. јул 1944 – Потресна сведочења преживелих

Сабор у Велици 28. јула Фото: selovelika.ucoz.com

БОШКОВИЋ ВЕЛИМИР, електричар из Иванграда:

Тада сам имао шест година, довољно да се запамте страхоте којих ни данас не могу да се ослободим. Са сетром Милосавом пошао сам да чувам овцеоко 200 метара далеко од кућекрај потпка Десен. Примјетио сам велику колону војника уз Велику преко Вран потока. Била је моторизована. За тренутак су застали и осматрали. Сивомаслинасте униформе. Запалили си кућу Алексе Пауновића. Чула се галама и вика као и пуцњи. Спустили су се према ријеци. Запалили су воденицу примичући се нашој кући. Мајка нас је позвала и побјегли смо уз поток. Баба Милица са рањеним братом Радомиром остала је у кући. Запалили су кућу Петра Бјелановића носиоца Обилићеве медаље. Убили су њега и жену му Насту, а затим их бацили у ватру. Све је изгорјело изузев стомака. Баба је видјела шта раде, заметнула је рањеног унука и упутила се према потоку. Стигли су је на око 200 метара од куће. Прво су унука заклали, па су бабу стријељали. Читав призор посматрала је из кукуруза и Станија Кнежевић која је стављала на уста дјеци руке да се не одају.

Остали смо у шуми два дана. Када се отац вратио, сахранили смо бабу у непосредној близини куће. Послије рата пренијели смо их и сахранили у гробљу гдје и данас почивају.

ЉУБОМИР – ЗЕКО (БЛАГОЈА) ВУЧЕТИЋ:

Оног дана налазио сам се у селу Хоте, више Плава. Тамо сам отишао са Савом, Урошем и Миљом Томовић, Пунишом Вучетић, Драго и Вуксаном Бузић. Косили смо ливаде код Дема Муратагић. Истога дана чули смо за покољ. Рјешили смо да идемо за Велику. До плавског моста допратио нас је домаћин код кога смо радили, а одатле смо сами пошли за Велику. Око 21 часа стигли смо до својих домова. Наишли смо на сагорјелу чељад, мртви су лежали по кукурузу. Нашли смо мртвог Радисава, сина Анице и Пунише, звали су га Рајко. Затекли смо изгореле Новка Вучетић, рођену Гојковић жену Благоја Вучетића и три њене кћери, Даницу од 19 година, Стојану од 17 и Душанку од 12 година. Из куће Пунише Вучетића погинуле су жена Аница, рођена Делетић и кћерке Милева од 12 и Миљана од 11 година. Из куће Милоша Вучетића погинула је његова жена Сава, рођена Бабовић. У истој кући била је породица Томовић. Од њих су убили Мирку, жену Милована Томовића и Милку жену Саве Томовића, рођену Јокић. У наручју је имала кћерку. У кући је сагорела и кћерка Николе Томовића. У нашим кућам асагорела је кћерка Стаматовића. Ту су нашли и кћерку Богдана Јокића из Брезојевица која је убијена на дну њиве Драга Вучетића. Код наше куће убијена је Рабија Раденовић, рођена Томовић са ћерком. Нађена је укукурузу Драга Вучетића. Сматра се да је овде погинуло 28 чељади, све нејаке деце и жена. Стрељани су и пет чланова уже породице Гавра Вучетића.

Према казивању мог покојног оца, Благоја Вучетића, он је гледао из кукуруза све што су радили. Посматрао је кад су довели породице Томовић. Покушали су да силују две девојке, Даницу и Милеву. Нијесу се дале и побјегле су. Двоијица су их стигли, али нијесу могли да их савладати па су их изболи ножевима и бацили у ватру. Отац ми је још причао, да је мала кћерка Сава Томовића, у наручју своје мајке, дуго живела и плакала до касно у ноћ, да је чуо писку живих док су горели, све док се кућа није слијегла.

МИРОСЛАВА (МИРКА) СТЕШЕВИЋ:

Тога дана ујутру била сам код куће. Око десет сати чула сам да војска у Велики убија чељад. Отишла сам у село до на крај Папратишта, да бих касније свратила у кућу Радосава Живаљевића. Добро се сјећам, био је је ухватио неки немир, као да сам била луда. Имал сам 11 година. Кад сам дошла испред куће Радосава Живаљевића, чула сам јауке из наше куће. Хтјела сам назад, али стигла је војска. Одмах су нас сакупили, свукли и одјећу нам спалили. Увели су нас, бацили међу нас бомбу, коју је ухватио Васо Живаљевић и бацио је за њима. Бомба је ударила у дирек улазних врата, експлодирала и од ње смо рањени, ја у груди. Стојанка је рањена остала и изгорела у кући.

Нијесам знала куда ћу. Кренула сам према излазним враима. Срела су ме два војника, ништа ми нијесу говорили, одбацили ме од себе и пуцали из машинки. Тада сам рањена у обје руке. Побјегла сам од ватре и сакрила се у кукуруз. Милица Живаљевић ме је повела кући, гдје сам нашла спањене лешеве. Ране ми је превила Јованка, жена Мирка Петровића.

МИЛУНКА (ИВАНА) ВУЧЕТИЋ, рођена БОШКОВИЋ:

Налазила сам се изпред куће Милована Вучетића. Око подне наишла је војска од Иванпоља. Кретала се према Вукадиновом потоку. Рјешавале смо да им изнесемо хљеба, соли, што је ко имао. Свекрва Спасенија (погинула), била је у селу и чула да треба износити хљеба. С њом сам се препирала, која од нас двије да носи хљеб.

Када је наишла војска, видјела сам како се у шљивику игра Томислав, син Милована Вучетића. Ухватила су га двојица, трећи је притрчао, а онда се окупило више њих, а један је извадио нож и почео да дере дијете од очију на доље. Нијесам могла гледати шта раде. Закукала сам, а његова мајка Лепосава – Лепа потрчала је да га брани. Убили су је у самом потпку. Чила сам када је Лепосава викала: „Шта радите, људи, невојско“. Ту је убијена. Није се мучила, за разлику од свог сина.

Група војника нам је пришла и сакупила нас. Један је ишао испред, други позадаи и тако нас утјерали у шталу. Почели су да нас туку. Ја сам имала мало дијете у наручју. Нијесам могла све то да гледам, пала сам уз неке поднице да заштитим малог Миломира од двије године.

Највише је мучена Наталија, кћерка Станије и Радована Вучетића. Толико је пискала и кукала, да су се брда разламала. Када су крвници отишли, ушла сам да живима дам воде. Наталију сам још нашла живу, одјећа јој је била поцијепана и била је сва крвава, са стиснутим песницама пуним пепела. До мене је некако допузао син Радована и Саве Вучетић. Звали су га Жарко. Нога му је била откинута, крв је текла, загрлио ме и рекао: „Снахо, брани ме“. Ту је издахнуо у мукама. Када сам се ја мало подигла, један војник се вратио и рекао „жива је“, док ће други: „Не, све је готово, нико није жив. Немој да се враћаш“! Успјела сам да се извучем у кукурузе и да сакријем дијете. Увече сам нашла седморо живе дјеце, и повела их у шуму.

ДУШАН (МАТЕ) СИМОНОВИЋ:

Око сто метара од моје куће, налазила се сакривена Кона Бјелановић. Све је посматрала што се збива у мојој кући и око ње. Када сам се вратио кући све ми је испричала.

У мојој кући су биле три породице. Од мојих мајка Јела, жена Милица, кћерка Зорка, Кристиња и Љубица и синови Мато и Милорад, жена ми је била у другом стању. За недељу дана требало је да се породи. Породица Алексе Гојковића, Милка Гојковић, рођена Јокић, син му Вукашин и кћерка Вука. Од породице Милована Јокића, жена му Зорика и кћерка Миља од годину дана.

Према ономе што ми је Кона испричала, наишла су преко њива три војника. Из куће је изашла моја жена Милица. Почели су да је ударају пушкама. Један од њих ју је распорио бајонетом и дијете је испало из њене уробе, а друго дијете, двогодишњег сина Милорада, држала је у наручју. Када је Милица пала, из куће је изашла моја мајка Јела. Видјевши шта се збива, повикала је онима у кући: “ Бјеште“. Почели су сви да бјеже кроз један прозор. Војници су почели да пуцају. Ту су убили жену Милована Јокића. У наручју је имала женско дијете које је остало живо. Убијена је Милка, жена Алексе Гојковића, док су му дјеца остала жива – син Вукашин и Кћерка Вука, иако рањена. Када су моја дјеца истрчала из куће, нијесу бјежала, него су хтјели да виде шта им се десило с мајком. Тако су их зликовци похватали и наставили крвави посао…

Тако су ми погинуле кћерке: Зорка од 14 година, Кристиња од осам, и син Милорад од двије године. Син Мато имао је четири године. Ухватили су га жива, и посјекли му обје ноге у кољенима, везали га и објесили на једну шљиву и главу окренули наниже. Ту су га мучили звјерски пред очима моје мајке Јеле. Скинула је шамију са главе и молила их да то не чине. Убили су објешеног Мата. Кћи Љубица је побјегла. Умрла је од посљедица страве коју је доживјела.