СПОНА, 19. 4. 2022, Jован Цветковић Долгач (1860–1915): заборављени крушевски и пелагонијски војвода Српске револуционарне (четничке) организације

У мору заборављених и из колективне и научне свести избрисаних историјских личности, тама се посебно задржала на српском „сељачком војводи“ Јовану Цветковићу „Долгачу“ из села Кошина.

Село се налази се на јужним обронцима планине Бабуне, у југозападној Маћедонији, на ободу прилепског поља одакле се пут рачва ка митском Поречу – малој Шумадији, Азоту, Прилепу и Крушеву.

Остао је упамћен као простонародни и преки српски војвода који се држао својих начела и хајдучко-епског схватања правде, осветник српске раје која је трпела тероре, злочине и неправду читавих пет векова, али и која је знала да је поносна Србадија од „Краља Марка“ и да између турско-арнаутског чекића и бугарашког наковња морају узвраћати истом мером, не би ли преживели и дочекали слободу. Из тог „робинхудвског“ и хајдучког погледа на свет неправде и правде, права и легитимитета своје народности од „Душана, Милоша, Лазара, Косова и Краљевића Марка“, те мотивом за борбом и опстанком изникао је и један Јован Цветковић „Долгач“.

За себе је говорио да је „Внук од краља Марко“ и кроз архетип епског српства које га је одгајило, као и све поробљено српство маћедонско, уз себе је увек носио омањи маљ, налик на „наџак“, старинско хладно оружје, врста буздована на дугој дршци са сечивом у виду секире, с једне стране, и чекићем, с друге стране, којим је смело „пресуђивао“ зулумћарима које је са четом хватао по прилепским, поречким и крушевски селима. Због свог напрасног карактера плашили су га се подједнако локални „Турци“ (муслимани), Бугараши, али и српски сељаци и саборци, уколико би показали куквичлук или непослушност.

По личном казивању Јовице Боцеског, прауника Јована „Долгача“, који и даље поносно живи у Кошину и на својој дедовини, отац Јована Цветковића „Долгача“ доселио се у село Кошино са својих седам синова и две кћери, купио огромну имовину „пола села“, плаћену са седам канти „агиног“ злата, како је остало породично предање. Из Јовициних речи сазнајемо да је отац најчувенијег „Долгача“ Јована био врло имућан и велики трговац стоком, коју је најчешће носио и продавао на пијацама у данашњој Грчкој (Солун и околина). Фамилија „Долгача“ била је страх и трепет за околне зулумћаре, који су их се клонили. Због тога су и врло рано морали да се лате оружја и бране од настраја најпре турских и арнаутских чета и банди, а касније и бугарских. Сам надимак „Долгачи“ (долги, дуги, високи – прим аут) Цветковићи су добили јер су били високи преко два метра и маркантни људи за оно време, те су их због тога надалеко препознавали. Јован Цветковић је био један од седморице браће и сви су погинули од метка, а нико није дочекао мирну старост. Времена насиља и смрти.

 

Бојеви Јована Цветковића Долгача

Још као млад је морао да се одметне од куће, након убиства локалног аге у родном Кошину, који га је као дечака малтретирао и вређао терајући га да му „доноси воду“. Још тада његов напрасни карактер и понос нису му дали мира да као већина српске раје мирно трпи ропство и подређеност, а жеђ за правдом и слободом пробудили су у њему осветника и српског борца који није имао мира док се „турско“ и „бугарско“ не скине као јарам са српског врата. Са братом Змејком, преко трговачких веза наслеђеним од њиховог оца, бавили су се и трговином оружја. Свој први хајдучки препад Јован је имао врло рано, на путу Кичево–Крушево, када је са неколико својих сабораца напао трговачки караван Турака у знак одмазде због пљачкања српских села од стране локалних ага.

Дванаест брсјачких српских војвода од 22 на слици: Горњи ред: Зафир Премчевић (Пореч(ј)е); други ред Коста Денковић (прилепски крај) трећи ред Бошко Вирчанин (Пореч(ј)е); Јован „Мајка“ (демирхисарски крај); Глигор Соколовић (прилепски крај); Јован Стојковић Бабунски (велешки крај и Азот); Тренко Рујановић (Пореч(ј)е); доњи ред: Дане Стојановић (Пореч(ј)е); Михајло Јосиповић (Пореч(ј)е); Јован Цветковић Долгач (крушевски крај); Стеван Недић Ћела (демихисарски крај) и Марин Бабовић (прилепски крај).

 

Са братом се прикључује и бугарским четама ВМОРО-а, тада јединим организованим отпором против турских и арнаутских зулумћара. Јован Долгач, војевао је заједно са сином Николом и братом Змејком у Илијинданском устанку августа 1903. године и био сведок како турско-арнаутског терора по угушењу устанка, тако и правог лица ВМОРО-а, које није имало за свој циљ уклањање турског јарма и ослобођење хришћана, већ бугарење српског живља и стављање под капу расколничке Бугарске егзархије, а затим и прикључење „Великој Бугарској“.

Напади бугарашких чета на српска села прилепског краја, због пасивног држања у пропалом устанку ВМОРО-а, били су за њега отрежњење и разочарење које ће га коначно дефинисати као борца и четника. Та спознаја га је уверила да су бугарашке чете, због своје перфидности и „братске“ политике асимилације Срба, много опаснији непријатељ од самих Арнаута и Турака. То га је навело да се повеже са још једним локалним борцем и будућим војводом, Глигором Соколовићем (такође учесником Илијинданског устанка) из оближњег села Небрегова код Прилепа, чијој чети се придружио и кренуо у борбу за одбрану српских села. За разлику од њега, брат Змејко није желео да крене његовим стопама, већ остао веран бугарском ВМОРО-у. Али издају српства није праштао ни рођеном брату, те је „истрагу“ спроводио доследно и у својој кући и фамилији.

 

Срби учесници Илијинданског устанка 1903. године:

– из Пореча – војводе Тренко Рујановић и Зафир Премчевић, поп Таса Коневић, четници Бошко Митровић, Михајло Јосифовић, Злате Аврамовић, Димко и Секула

– из Трговишта (Горње Пчиње): војвода Крста „Трговишки“

– из Скопља: војвода Ванђел Димитриевић „Скопљанче“

– из Криве Паланке: војвода Спаса Гарда

– из Тетовског (доњополошког) краја: војвода Цене Марковић

– Кумановска каза: војводе Тодор Крстић „Алгуњски“ и Петко Илић „Нагорички“

– Демирхисарски крај: војвода Стеван Недић „Ћела“, војвода Јован Божиновић „Мајка“, војвода Јонче Митровић Јанкулов, четници Пејо Михајловић и Никола Стојковић

– Дебар и Дримколски крај: Божин Теофиловић

– Прилепски крај: војводе Глигор Соколовић и Јован Цветковић Долгач; четници Коста Денковић и Милутин Бабовић

Као део чете Глигора Соколовића или самостално, учествовао је у борбама код Мукоса, 1905. и Крапе у Поречу 1906. године. После убиства Глигора Соколовића 30. јула 1910. године, уз Василија Трбића и Јована Стојковића „Бабунског“ постаје највиђенији српски војвода пелагонијског краја. По казивању његовог праунука Јовице Боцеског из Кошина, био је „десна рука (српском) краљу“.

У Првом Балканском рату („Турска војна“), учествовао је у свим значајнијим биткама. У предвечерје Првог Балканког рата у одреду је Војводе Вука, идући као претходница и извидница („специјалне јединице“) Прве армије на планину Козјак, а одате, преко реке Пчиње до Младог Нагоричина, где је и дочекао Кумановску битку – освету Косова!

Са својом малом четом сачињеном махом од пчињских и кумановских сељака, храбро се бори на левом боку српских снага на делу фронта код Младог Нагоричина, спречивши продоре бројнијих турских јуриша у бок главнине Прве армије. Имао је ту част да као претходница српске војске први уђе у ослобођено Крушево, заједно са другим српским војводама крушевског краја Богетом и Блажетом.

По хајдучком и епском схватању правде „око за око“, те по њему, попустљивости српских власти према стотинама доказаних бугарашких, арнаутских и турских зликоваца, почео је, након завршетка рата, сâм да „утерује правду“ са својом малом четом. Због своје „лаке руке“ и жеље за осветом и правдом по ослобођењу, српске локалне власти су га ухапсиле и осудиле на смрт због напада на турску сватове 1913. године и претходног убиства двојице бивших војвода бугарског ВМОРО-а. Из жеље да се нестабилно поратно стање што брже смири и пацификује, власти Краљевине Србија су законски санкционисале Јована „Догача“, ухапсиле и затвориле старог српског војводу. Осуђен је на смрт, окован и скоро скоро две године проводи у затвору у Куршумли–Хану, подно Душановог града у Скопљу.

Изједала га је срамота да је за српство све дао, борио се, проводио младост по затворима, чак и рођеног брата Змејка убио због српства, а опет од српске власти завршио је у букагијама, као друмски разбојник, обесчашћен.

Српске војводе из Старе Србије, Врање 1905. Фото: СПОНА Скопље

Горњи ред: Коста Пећанац, Јован Бабунски, Ђорђе Ристић Скопљанче, Крста Ковачевић
Трговишки, доњи ред: Јован Долгач, Глигор Соколовић, Василије Трбић. (Врање 1905)

Осрамоћен, на суђењу није имао разумевања за „адвокатске лудорије“ за „улавост“ своје Србије и њених власти, никако не могавши да схвати те „законе“ који држе српске крвнике на слободи, а њега српског војводу најстрашније осуђују и срамоте. Упозоравао је власти, да од Турака, Арнаута и Бугара нема „ни брата, ни мира“ и да они никакве законе и милост не познају, те да је све осим одмазде слабост и неправда према пет вековном трпљењу злодела и истребљењу Срба.

Кукавичким бугарским нападом на Брегалници, „Стрико Долгач“ бива пуштен и поново распоређен у одред Војводе Вука, где учествује у крвавој бици на Криволаку у оквиру шире Брегалничке операције у лето 1913. године. Већ остарео и оболео, 1915. године бива постављен за сеоског пољака у свом прилепском крају. Убијен је исте 1915. године у заседи код села Вранче, надомак родног Кошина, од локалних Бугара („Бугараша“) одметника – дезертера из српске војске и постао за живота легенда.