Политика, 21. 1, 2024, Власт у Приштини се понаша као да су Срби давно нестали народ

Манастириште Студенице Хвостанске (Богородице Хвостанске), 6. век Фото: Политика, Ж. Ракочевић

ТЕМА НЕДЕЉЕ: СТВАРАЊЕ ЛАЖНИХ ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА
Живојин Ракочевић

„Ви, Срби, морате да прихватите реалност. Ми, Французи у Алжиру, то нисмо урадили и јако смо лоше прошли”, говорио је некадашњи командант Кфора на Косову и Метохији, француски генерал Марсел Валентен.

„Извините, генерале, да ли је Нотр Дам у Алжиру?”, питао је неко расположеног команданта.

„Извините, зар то није мало глупо питање?”, одговорио је генерал. „Није глупо питање, јер се српски Нотр Дам налази у Дечанима, и ми други немамо.”

У овом поређењу, уз сва ограничења у погледу моћи и величине, крије се један од најважнијих проблема српске историје, културе, државности, духовности и укупног доприноса цивилизацији. Када је почео да гори Нотр Дам, Французи су били уједињени у највећој могућој мери, а човечанство је стрепело од ватрене стихије. Високи Дечани, српски Нотр Дам, готово 25 година живе под нападима, страховима и под стражом међународних војника. Дечански страх, узурпација њихове земље, фалсификати и стална претња, постали су део српских колективних страхова и окидач за несрећу која нас је задесила.

Косово и Метохија је најпотпунији, најочуванији и најдубљи цивилизацијски мозаик наших укупних духовних и културних остварења. По планинским пећинама налазе се српске фреске које могу бити изложене у Паризу, Њујорку или Берлину.

Дечани су епицентар тог мозаика, а свака његова је коцкица благо, и готово непозната дубина и перспектива наше прошлости и реалности. У етничком сукобу Срба и Албанаца, са елементима верског конфликта, формирала се психологија коначног обрачуна у којој све док постоје Срби са својим наслеђем, културом и духовношћу, Косово не може бити независно. Сва разарања, после бомбардовања 1999. године, потом погром 17. марта 2004. као један од најобухватнијих злочина у Европи у доба мира, ипак нису успели да униште српско наслеђе и Српску православну цркву.

Пре погрома све анкете међу косовским Албанцима показују да они у 90 одсто случајева говоре да су цркве и манастири српски. Када се, после погрома коначно схватило да није могуће уништити Српску православну цркву и српско наслеђе, покренута је широка акција промене свести код Албанаца и прихватања „чињенице” да су цркве које су јуче рушили и палили заправо албанске. Десет година после погрома, у новим испитивањима јавног мнења, 80 одсто Албанаца тврди да су српске цркве у средњем веку отели од Албанаца српски окупатори и освајачи.

У том процесу су покренуте најшире друштвене структуре, од крајњих десних екстремиста до прозападних и пројугословенских либералних интелектуалаца, од новоромантичарских параисторичара до универзитетских професора. За овај (српски) сегмент друштва на Косову почела је да се примењује концепција изградње државне нације: „Ако је нешто на Косову, и под Косовом – онда је оно косоварско, и не може бити српско!”

Међународна заједница је, у покушајима да Србе убеди у нову реалност и нови систем, обећавала апсолутну недодирљивост српског наслеђа и Српске православне цркве, просвете и здравства. Преписани су савршени европски закони који се на терену савршено не примењују, а странци су отишли и њихова накнадна памет и саосећање са Србима готово никоме не користи.

„Дечани су косовски манастир”, понављао је познати косовски новинар и писац Ветон Сурои.

На питање да ли би његове књиге могао неко други да потпише и да ли би тај неко одговарао пред судовима, имао је јасан одговор – није могуће и одговарао би. Исто тако је јасно ко је власник Високих Дечана. Вредности и Дечана и Суроијевих књига припадају човечанству, под условом да имају вредност. Заменом теза и појмова власништва и вредности настоји се релативизовати српски карактер и власништво нашег наслеђа.

Међународни чиновници заступају тезу да косовска власт мора да се стара једнако о свим споменицима културе. Паралелно са овим процесима, косовска администрација и њихови међународни савезници настоје да обесмисле досадашњи правни положај Српске православне цркве и да, у неку руку, обнове модел безличних споменика културе из доба титоистичке Југославије.

У периоду припреме познатог Закона о слободи вероисповести у Црној Гори припреман је готово идентичан закон и за Косово. „Подржављење” имовине Српске православне цркве значајно би допринело основном идентитетском конституисању нових нација и ентитета. Рачунало се да би, после разбаштињене Црне Горе, нова реалност на Косову могла лакше да се поднесе у колективној свести српског народа.

Пропаст примене савршених европских закона кулминирала је још једним дечанским примером: локалне власти одбијају да у катастар упишу 24 хектара манастирске земље, упркос одлуци уставног суда Косова, препорукама, молбама и притисцима који, понекад, долазе из врха америчке администрације. О реституцији огромне имовине СПЦ одузете у доба комунизма нема ни говора. Када се све ово дешава најлепшој балканској цркви, споменику Унеска, са игуманом Савом (Јањићем), човеком огромног ауторитета и утицаја, у каквом положају се онда налази хиљаде, цркава, црквишта, споменика или гробаља? Шта да ради неки непознати верник СПЦ суочен са косовском администрацијом и новом реалношћу? Он је жива црква и власник Високих Дечана.

Са протеривањем становништва настао је брисани простор, а потискивањем свих елемената српске државности косовске институције стежу обруч око СПЦ. Само у протеклих неколико месеци, заузета је, па поново враћена, црква у Ракитници, храм у Винарцу проглашен за католички, исто као и црква у Стрмцу, на Храм Светог Ђорђа стављена албанска табла, у Храм Христа Спаса у Приштини се не може ући… Не зна се колико је још цркава по дубини територије угрожено, присвојено и фалсификовано, а косовске власти се понашају као да су Срби један давно нестали народ.

У незнању цркве се у локалним документима, публикацијама и комуникацији преименују у храмове Светог Петка, Фана Нолија или Светог Паразита, а Српска православна црква је само „православна црква”, док су у честиткама за велике празнике Срби постали „православни грађани” у великоалбанском контексту. Православни грађанин у Великој Албанији и новој косовској реалности је човек без наслеђа и било каквог идентитета – политички Албанац.

СПЦ је на ове процесе одговорила вишевековним искуством, опстанком свештеника у градовима без Срба, обновом и упорним сведочењем на свим нивоима, вером да је КиМ српски Јерусалим, косовским заветом као народним јеванђељем. Гетозирини Срби Косова и Метохије су органски срасли са својим светињама и способни су да трпе до крајњих граница, а изузетна привлачност косовског мозаика, без обзира на политичку у безбедносну ситуацију, овде доводи десетине хиљада Срба.

„Ишла сам са супругом и сином у Бугарску на скијање, па смо пролазили кроз Косово. Гледам око пута и кажем: ’Како је ово ружно и зашто су нечија деца гинула за ово?’”, каже једна госпођа из Црне Горе. „Вратила сам се кући, и на наговор пријатеља отишла у посету црквама и народу на Косову. После ходочашћа ме питају: ’Какво је то Косово?’

– ’Косово је такво да бих ја за њега дала живот свога сина!’”
Живојин Ракочевић