Вечерње новости, 3. 9. 2013, Остоја Милисављевић: Покољ на Светог Илију

Присилно покрштавање Срба у Миклеушу, Славонија, НДХ 1941. године Фото: Музеј револуције народа Југославије Инв.бр. 14881, znaci.net

Примање друге вере није била гаранција да се сачува живот. Уместо покрштавања поклано 5.000 душа из Вргин Моста

О ПРИСИЛНОМ католичењу Срба говорили су и писали Немци, Италијани, или као очевици или по сазнању, како нарочито указује Л. М. Костић. Валтер Хаген пише: „Пошто се по старој традицији изједначује хрватство и католичка вера… то почеше православне да терају да пређу на католичку веру. Ово принудно прекрштавање беше управо форма по којој се вршило хрватизирање“.

Др Гестенмајер у извештају Рибентроповом министарству од 14. септембра 1944. године јавља:

„Усташе су приморале десетине хиљада Срба у Хрватској да пређу у католичку веру. Оним православцима који су се томе противили, масовно је пререзано грло (ово треба буквално схватити) или им је сва имовина одузета и онда су без ичега протерани из земље“.

Генерал Глез фон Хорстенау, опуномоћени немачки генерал у Загребу: „Масовно протеривање православних и насилно преверавање на католичку веру беху на дневном реду…“.

Јозеф Матл, професор Славистике на Универзитету у Грацу: „Тежак положај настао је у питању прелаза православних на католичку веру. Православна црква није била призната од ХДЗ до оснивања ’хрватске православне цркве’ почетком 1942. године. Прелаз је у највећој мери вршен од државних органа, при чему се нису устручавали да употребе насиље…“.

Бертолд Шпунер, професор оријенталистике на Универзитету у Хамбургу: „Окупација Југославије се пре свега злокобно одразила на православне делове становништва у власти НДХ. Поред одузимања имовине Православне цркве, верници су терани принудним мерама усташког режима да приме католичку веру и били су у својим правима тлачени…“. Ерне Молте, историчар: „… Тако је заиста Хрватска за време рата постала у исто време једна огромна црква преверавања и у исто време гигантска кланица“.

МАЧЕК ХВАЛИ СТЕПИНЦА

 

БРАНКО Миљуш у својој књизи „Без маске“ (Глас канадских Срба, од 3. априла 1953.) наводи речи Влатка Мачека из периода његове емиграције. „Највећа заслуга надбискупа Степинца јесте што је спасао од сигурне физичке или моралне пропасти најмање десет хиљада православне деце, чији родитељи су били поубијани или одведени у нацистичке (не каже усташке) концентрационе логоре или су оставили децу и побегли у планине.

 

Вернер Брокдорф: „… Пре свих других нарочито је ред францискана делао руку под руку са усташама и наметнуо српском народу репресалије које су неминовно морале да воде до масовних прекрштавања. Прелаз у католичанство беше за хиљаде православних спасења од неизвесне судбине ако не и од саме смрти. Већ 1941. године су хиљаде Срба промениле веру. Усташе и католички клер беху погрешног мишљења да је са принудним католичењем решено питање народности, јер је у првом реду Загребу било стало до тога да пределе у којима су Хрвати били слабо насељени кроатизују…“.

Јохан Вишта, бечки Шваба: „Признати циљ усташа је био да православно (српско) становништво смањи физичким истребљењем, протеривањем и насилним католичењем. Јохан Георг Рајсмилер: „Доказано је да је један број католичких свештеника, не само суделовао код акције преверавања, него да је такође учествовао код ужасних насиља против Срба. Папа је Павелића благословио кад га је известио да је 150.000 превереника спашено за римски католицизам“.

Алфред Милер: „… Срби су морали потписати да су спремни да постану римокатолици и онда не би били више узнемиравани. Неки пут је тако било ако су заиста то потписали, али још чешће није тако било, него су и поред свега тога уништени, махом после предходног мучења. Долазе у памет сећања на шпанске конквистаторе и њихове неописиве методе мучења и истребљења Индијанаца“.

Јиргес Холтјамп: „… Католички Хрвати преверише (преобратише), предвођени францисканским свештеницима, између 1941. и 1945. 24.000 православних Срба…“ Шеф безбедности у Хрватској у извештају свом врховном шефу СС у Немачкој 17. фебруара 1942. године: „Треба још приметити да је католичка црква својим мерама конвертирања и принудом форсирала усташке злочине, јер се код спровођења њихове конверзије послужила усташама…“.

Алфио Русо, Италијан: „Покољ Срба се продужава. Пошто је Павелић сам захтевао прелаз православних у католицизам и пошто су бројне српске породице послушале тај непријатан позив да би спасле животе, изгледало је да ће прогони престати. Али и Срби, који су примиили преверавање, били су убијени у црквама где су их сакупили да би присуствовали служби Божјој“. Карло Фалкони: „Поред оснивања хрватске православне цркве није престао римо-католички прозелитизам: притисак на прелаз православних у католицизам продужен је на целој народној територији“.

Говорећи о мостарском бискупу фра Алојзију Мишићу због његовог незадовољства после неуспелог католичења Срба, односно што није успело католичење Босне и Херцеговине: „Да је то његова (Мишићева) фикс идеја доказује једно друго писмо… Преверавање православних у католицизам сасвим је промашено. Да је Господ компетентним дао боље поимање и разлога да се свим тим изврше преверавања у католицизам, у овој особеној прилици би број католика био повећан бар за 500 до 600 хиљада на 1.300.000“!

Авро Манхатан (Карловачки терор данас): „2. августа 1941. године усташке власти из Вргин Моста и Чемернице објавиле су да сви Срби, који желе да не буду узнемиравани, најбоље би било да се скупе сутрадан у три сата по подне у Вргин Мосту, где ће католички попови да чекају да их прекрсте у католицизам. Око 5.000 је примило овај савет. Уместо католичких попова, усташе, наоружане митраљезима, опколиле су сакупљену масу света и задржале као заробљенике до сутрадан, када су их све поклали. Међу њима је било 37 деце старе испод десет година.

Остоја Милисављевић