Печат, 15. 8. 2025, Божидар Зечевић: Једно уопште ништа

Публика на Томпсоновом концерту Фото: РТ Балкан, printscreen, screenshot

На маргинама мимохода и срама

„Гори небо, ударили Громови, Гори земља, иду љути Пауци, Вукови, Термити, црни ХОСовци, Соколови, Пуме, Куне, Тигрови’, пише у опису видеа који приказује радове на постављању позорнице и инфраструктуре“ (indeks.hr) у Сињу, 4. августа 2025, пред тридесету годишњицу „Олује“. Тједан после мимохода у Загребу где је такође горело небо и земља од хајмарса, леопарда, рафала (све половно или позајмљено овом згодом) и од љуте хрватске војне силе.

Дан пре него што ће Хрватска прославити своју највећу битку у повијести, у српском Книну, у друштву својих средњовековних краљева којих није било, ни битака, ни паука ни вукова ни соколова, него једино велики јасеновачки маљ, као велики хрватски знак! Могли бисмо и ми слегнути раменима и напустити трибину усред параде, као хрватски председник Милановић који је ошел дома кад је његов премијер Пленковић, који је све ово замислио и уприличио, устао да са владом нове НДХ in corpore егзалтирано пљешће у распирлитаном такту Томпсонове буднице и Павелићевих масовних урлика „За дом спремни“ који данима нису престајали од Пољуда, па диљем лијепе наше, до Сабора Хрватске, где је усташка држава рођена а тијеком пола века, вампирена.

Могли бисмо – да се не ради о демонском делиријуму целе једне излуделе и острвљене хорде над 2670 убијених српских цивила, (од чега 523 жена) 180 порушених гробаља, 920 уништених споменика, 352 трговине и 410 радњи друге врсте, 25.000 и 13.000 других објеката уништених, 78 православних цркава порушених, као и 29 завичајних и других музеја те 52 домова здравља (цифре нису коначне) и четврт милиона прогнаних српских жена, деце и стараца – што представља убедљиво највеће етничко чишћење на европском потконтиненту од Другог светског рата!

Ето то је приближна биланца те велике повијесне битке хрватског народа коју је наредио и предводио генерал Фрањо Туђман речима записаним у протоколима Принца таме: 31. јула 1995. године, током састанка са својим доглавницима на Брионима, он је издао наредбу да се Србима нанесе такав ударац, да практично нестану. И што је то? Како се то зове? „Ако ви убијате људе само зато што су Срби, што је то него геноцид?“ упитао је ту скоро хрватски повјесничар Хрвоје Класић. Геноцид у пуном капацитету, по свим дефиницијама УН и научника за изравно убиство целог народа и то пред лицем овог помахниталог и недостојног света. И наравно да се, сасма складно тому, догодила Газа и све оно што данас, такође беспомоћно, посматрамо.

„НАЈВЕЋА КОПНЕНА БИТКА ЕВРОПЕ”

Што се тиче Хрвата, они на све то гледају другачије. Њих је, без иједне праве битке у својој дијахронији, без иједног националног јунака, без икаквог повијесног трага у светским послима и аналима, прозивао одавно Дучић:

„..Покажи ми редом Витезе твог рода
Што с балчаком руку сломише ти ланце
Где је Карађорђе твојега народа
Покажи ми твоје термопилске кланце…“

Има! Сад има! кликћу Thompson и Пленковић и подивљала руља од четири петине Хрвата, којом егзалтирано диригују. Олуја је та наша хомерска битка! „Олуја је велика и повијесна побједа Хрватске војске и хрватског народа“, виче председник хрватског сабора Јандроковић из помоћног реда. Сад и они имају своје Косово и свој Ватерло и свој Гетисберг.

Као и друге велике нације победили су и они на Петровачкој цести, косећи из разлупаних мигова покојне комунистичке ЈНА српске жене, децу, старце, тракторе, чак и српске домаће животиње, цуцке и мачиће. И „пошто се ничега не стиде“, проглашавају тај бедни покољ својим херојством! Штавише, „највећом копненом битком у Европи од Другог светског рата, која је разбила пројекат Велике Србије и променила војни и геополитички поредак Југоисточне Европе“ (Пленковић, Книн, 5. август 2025). Дочекаћете ви још разне пројекте и добићете већ по заслузи и по носу и сећаћете се, опет у негвама и узама, како сте по улицама и по сливницима писали своју историју! Овај крвави пир био је порука само једном народу, Србима (Пуповац), од којих су потекли, али и свету да су се, ето, и они уписали у неки пантеон.

ДУБОКА КРИЗА ИДЕНТИТЕТА

То је права ноћна мора савремених Хрвата. То што се врло добро зна да су од Порфирогенита (10. односно 17. век) „с оне стране“ реке Цетине, тј. границе два света, Запада и Истока, православног и латинског, Срба и Хрвата и што су ови други настали углавном од покатоличених првих. Темељно дело ученог далматинског епископа и историчара др Никодима Милаша „Православна Далмација“ описује у детаље овај процес дугог трајања: ватикански прозелитизам од времена Велике схизме до данашњег дана (скоро једанаест векова) те перманентног силовања Србије и Срба на Балкану, нарочито у ономе што хоће да се назове Хрватска, нарочито у Далмацији, чије су метафоре Сињ, Книн и худа судбина Републике Српске Крајине.

Све то и припада процесу који је покушао да објасни француски философ историје Фернан Бродел и који, дакле, није балкански специјалитет. Прави узрок „Олује“ и њене морфологије лежи управо у анализи процеса дугог трајања. „Нацизам није био заједнички непријатељ, он је био само једно од оруђа у рату који се перманентно води вековима а чији је основни циљ успостављање хегемоније над планетом и свим њеним ресурсима“ (Драган Крсмановић) а коме препрека може бити само постојање јаког Православља и Русије. Србија је у томе мањи, али веома жилав играч захваљујући дубини православних корена, тј. светосављу, нарочито у лимитрофном геополитичком ареалу, каква је Далмација. Зато је овде пропала стратегија папске Уније (11-19. век), а успела у западној Украјини, што се у 20. и 21. веку испоставља као нарочит проблем.

Управо ова чињеница прекомпоноваће карту и дух нове Европе. Страх од тог слома, које се неминовно приближава, обузима до параноје све Хрвате, који панично утврђују свој лабилни, нарушени национални идентитет.

„Олуја“ је била смртоносни израз ове кризе.

Разбегло хрватско становништво никада се није вратило после Мохачке катастрофе (1526), а Срби су наставили да се повлаче пред Турцима, све до жестоког одговора контрареформације у 17, 18. и 19. веку, што је ишло под руку са насилним прозелитизмом и геноцидним искорењивањем Срба у 20. и – како видимо – 21. веку.

Идентитетска криза прерасла је, временом у разуларено лудило, које је захватило готово цео хрватски народ. Хрватска је постала црна рупа Европе. Теорије етничке чистоте и расног порекла Хрвата попримиле су половином 20. века нацистички карактер, а апсолутизација свега хрватског и смртоносна „етногенеза“ постале sine qua non опстанка, у чему су предњачили покатоличени и кроатизовани Срби последњих времена трудећи се да постану веће усташе од усташа.

Теорије етничке чистоте и патолошка србофобија прете украјинизацијом Балкана уз обилату подршку Запада кога је обузела нова крсташка еуфорија, права опседнутост самоуништењем. Умножавају се сумануте теорије о пореклу и расном идентитету Хрвата. О њима је довољно рекао један од најистакнутијих хрватских историчара Иван Кукуљевић Санкцински (1816-1889) и председник Матице хрватске, са говорнице Хрватског сабора: „Ми (Хрвати) смо мало Латини, мало Њемци, мало Мађари и мало Славени, а искрено говорећи – нисмо уопште ништа … Ја овим ријечима немам што додати и њима завршавам своја излагања“ (др Лазо Костић, Спорне територије Срба и Хрвата, Досије, Београд, 1990, 267).

УЛИЧНА И ПРАВА ИСТОРИЈА

Задржимо се, за сада, још мало на томе. Ужасна, опсесивна потреба да се створи нека историја какву имају Срби и још неки европски народи подстакла је Томпсона да одржи и један повијесни говор пред обезнањеном руљом на мокрим калама Сиња.

Ево га: „Како је лијеп осјећај осјетити ово заједништво и емоцију. Чувајмо ово, драги пријатељи. Ово је наша вриједност и наша снага. Олуја коју славимо је наша највећа војна побједа, али морамо побјеђивати и на другим подручјима. То ви радите. Ви сте, ови млади посебно, најбоља генерација, која долази, која је дошла. Ви сте нама наша срећа, наше злато. Драги пријатељи, пратимо вас, гледамо, ви сте срчани, храбри, паметни. Наставите такви бити. Немојте допустити да итко икада манипулира овим нашим народом. Нас су педесет година покушавали манипулирати и мозак нам испирали, али ви то не требате слушати. Драги пријатељи, немојте допустити да вам итко други пише вашу повијест. Ви, наши Хрвати, наше Хрватице, пишите нашу повијест!“

И хоће. Одмах ту, на улици, под црним маскама и црвеним и црним береткама, у хосовским мајицама „За дом спремни“ пишу слободни Хрвати опет своју мучену историју. Уличну, каква им и приличи, док права историја каже нешто сасвим друго.

Баш ту, у Сињу, где је црни Усуд довео Марка Перковића и усташку фукару, требало је да се дан раније одржи традиционална Сињска алка, али је, (као у оном вицу о „ништа нас не сме изненадити“), одложена због плахе кише.

Војвода Вицко Грабовац, најдугорочнији алкарски војвода од 1908. до 1936. године Фото: П-портал, ФБ налог Sinj

Сињска алка је манифестација у виду витешке игре која се сваке године изводи у овом далматинском граду на годишњицу победе над турским освајачима 14. августа 1715. године када је 700 Срба-ускока из тврђаве Сиња одбило напад војске турског заповедника сераскер Мехмед-паше Челића. Град је у то време био под влашћу Млетачке Републике, али услед турске војничке премоћи они су град напустили. Тврђава са браниоцима сама се одупрла турској опсади.

Андрија Качић Миошић (Разговор угодни…) наводи српско порекло данашње две познате алкарске породице, Грабовац и Вучковић. Грабовци су, по тим старим далматинским породичним предањима, потомци српског кнеза Лазара Грабљановића (Хребељановића) а Вучковићи су потомци Немањића.

У историји Сињске алке, поред традиционалне борбе против Турака, постојао је и отпор хрватизацији. Били су лојални Карађорђевићима и Орјуни (Организација југословенских националиста). Алкарски војвода Вицко Грабовац се декларисао као Србин и забрањивао је истицање хрватских обележја на алкарском тркалишту. Алкари нису никада били припадници ни усташа, ни домобрана, а били су већином у партизанима, док су многи приступили и четницима Момчила Ђујића.

У целом предратном периоду истицали су своје везе са двором Карађорђевића, што потиче још од 1918. када су српску војску свечано дочекали у Сињу као ослободиоце, једном су чак и Сињску алку приредили на Ташмајдану, а на спроводу краља Александра јахала је напред алкарска коњица (тек у Брозовој Југославији почела је кроатизација Алке, кад је Тито био проглашен почасним војводом). Ваљда је зато Томпсон урлао на завршетку свог сињског говора: „Југославија је мртва! Нема више Југославије!“ поново огласивши смрт државе која је умрла пре три деценије. (Дан раније, на сплитској риви, виђен је транспарент „YUbimo se kao nekad“!).

Филмски призор Јасеновца поништио би „Олују 025“

 

Да је изашао раније Лорданов Јасеновац (Златни рез 42) сасвим би обесмислио и „Олују 025“ и све напоре неоусташке државе да гради своју садашњост и будућност на усташким јамама. Додуше, прослава „Олује“ смисао и нема осим галванизовања фашистичке лешине.

 

Моћ уметничког филма далеко надилази сваку стварност, а нарочито ону коју од врха до дна прожима нацизам утемељен на чистој, дестилованој мржњи и слепој србофобији. Али усташе не могу избећи Лорданову визију. Она долази да их потре са лица земље снагом покретне филмске слике која крепи Божију истину.

 
Све ово је сасвим разумљиво ако се зна да је са традицијом алкара био уско повезан најзначајнији српски ускочки капетан Стојан Јанковић (1635-1687), из оближњих Равних Котара, легенда српског јунаштва и отпора и јунак ускочког циклуса народне епике, заједно са Илијом Смиљанићем, Вуком Мандушићем (оним, кога је Његош „преместио“ у „Горски вијенац“), Од Задра Тодором, Сењнином Ивом и другима, Јанковић Стојан који је ослободио Сињ, Лику и Крбаву од Турака још 1686. и био награђен од Венеције златном колајном Св. Марка вредном 100 дуката, именован за каваљера Републике и сердара села Ислама Грчког у близини Задра, у коме и данас стоји Кула Стојана Јанковића, где је сахрањен његов директни потомак, истакнути српски књижевник Владан Десница (1905-1967). Стојан је био син ускочког харамбаше Јанка Митровића (1613-1659) главног команданта „морлачке народне војске“ у Кандијском рату (1645-1669), а наследио га је млађи брат Завиша Јанковић (1649-1702), војсковођа у Морејском рату Венеције и Турске (1683-1699), такође каваљер Св. Марка, сердар Равних Котара, капетан Обровца, учесник многих битака у Лици и Босни, одакле је доводио Србе из отоманских крајева и насељавао их у Далмацији. Посебно се истакао у ослобођењу Книна и Сиња, одакле је заувек отерао Турке. Био у вези са српским патријархом Арсенијем Чарнојевићем као заштитник Православне Далмације. Али, старина српске тековине у Далмацији сеже још дубље, до 1317, када је краљ Милутин подигао оближњи манастир Крупу и до 1350. када је сестра цара Душана Јелена Шубић подигла светињу Српске Крајине, манастир Крку, на предању о проповедима из апостолског доба. На том светом тлу плануо је српски устанак из 1990-1995 против новоусташке државе Хрватске, која још влада уз помоћ Европске уније и америчке дубоке државе.

Е то су била херојска времена и победа којима се одлучивала судбина Југоистока Европе, а не редарствено-војне операције „Бљесак“ и „Олуја“ Туђмана и Готовине (1995), у целини изведене од стране Пентагона и ЦИА, којима су директно руководили амерички генерали (МПРИ из Александрије, Вирџинија) и Клинтонова администрација. То је стварна историја Српске Крајине, пострадале у „Олуји“, којом сада витлају Томпсон, Пленковић и усташка фаланга. И ту ће се, на најзападнијој граници Православља и завршити и рат који сада бесни у Европи.

Божидар Зечевић
Печат, 15. 08. 2025. БРОЈ 861